Pozorište

Ма га 9

ЊЕ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

смо је гледали у четвртак 27. јан. о. г. па ипак је писац А. Хаџић назвао шалом. Љубав, да богме, и није шала, кад се лепој љубавници заврти мозак од романа и песама, као што се то збило с нашом лепом љубавницом Милицом. Њојзи је Златко Славујевић песник и почасни бележник својим песмама тако завртио мозак, да је почела кокетовати с другим светом, како је мати стала на пут њезиној љубави

свога Златка бегетву, — то је роман, па кад се овај с добрим разлозима одупре тој романтичкој намери,

зном желудцу — Милица бе задовољава и тиме, да се умори са својим љубавником. То је балада трагичне Феле. Ово већ више, приања за песника, који ипак слабо показује воље, да са својом драгом тамо горе дели у самоћи песничко небо. Златку

да буде кукавица. У тој борби реализма с идеализ-

игру. Слушајући реелексије љубавника у забуни докле може сујевера о лешшем свету, где се раздвојени љубавници из нова састају да се у љубави стопе, да занесе и тако к идеализму склоњену нарав женску, и тенденција пишчева иде на то, да стави у опреку таква осећања с нашима, те се удружује с једном девојком природеога кова, с праљом Роксом, да у одсудном тренутку искаже целу будалаштину таквог предузећа. Рокса, је у томе комаду уђаче самоуче“, која гледа природу онакву каква је, а не кроз наочаре романтичке литературе, природу пуну ексотичних створења и осветљену бенталском ватром. — Али је све то узалуд. Млади песник види, да Рокса има право, но шта може он кад је обећао својој Милици, да ће је тога и тога часа дочекати у своме стану па да умре е њоме. И тај час дође а Милице нема. Јадном љубавнику "већ почиње да свиће — ваљда би сад могао узмаћи а да не погази задану реч. Златко већи узмиче "кад о их ужаса! — Милица улази у његову собу а на челу носи јасно уписану смртоносну мисао. Није већ вајде, куцнуо је тај час већ ужасни! Милица вади стакленце на коме стоји писано „отров“ јатка пробија зној као грашак. Неколико треи љубавници поделише у чаши воде свој дњи напитак. (ад се отпочиње трагичан дует, би могао бити чисто трагикомичан, да нам исал нагласио, да то није отров што су ис. : љубљене душе. Није то отров него медиПА к,

'

ко Е

или боље да речемо удаји. Али то није дошло. на Један пут: испрва се лепа Милица упиње да склони

која би и тако,за мало нашла опозицију у праз-.

се радије живи. али шта ће: он не може, он не сме |

мом нашао је писац комичан материјал за своју |

од

| цина, коју је мати миличина, мислила. да ће нај-

(„Љубав није шала“) зове се позоришна игрицашто боље сачувати од „облапорности“ своје елужавке, ако

на стакленцету напише то ужасно име. Али што је главније, мати се није ни противила озбиљно миличиној удаји него је само хтела да некуша песниково врце, знајући да песничка љубав брзо ветри. да њу је та пригода с медицином била, добра лекција, за љубавнике доказ љубави, а за нас нублику пријатна забава из које јасно провирује здрава мисао. Ружић и Савићева добро су се сложили да нам омилеову позоришну игру. Они се обоје знађаху сачувати од комичења, које би начинило од ове сетне шале празну лакрдију. У томе лежи доказ, да су схватили своје улоге. Маринковићка (мати) и Поповићева послужавка Наста згодно су допуњавале ову љубавничку групу. Али не смемо закратити хвале ни Л. Хаџићевој, која и ако је само протрчала преко позорнице као Рокса, ипак је показала много дара за копирање наших женских типова из народа. Исто се може рећи и о Рашићу и Соколовићу.

| „Мила“ је туђа мисао, коју је врло лепо умео да посрби К. Трифковић. То је име једне младе глумице, која у предсобљу чека позоришног директора (наравно „господина Тону“)да тражи „ангажма,“ па да неби нама дуго било чекати с њоме, она нам крати време е играма разног жанра и то у врло пријатним лаким стиховима. Слику за сликом црта нам Ружићка у природној верности. Коло започиње „мајчина маза“ из модерног доба нашег, која не да оцу право ни кад га има; за њима иде

наивна лутка из прошлог времена, која даје матери право и кад га нема. Овима следује „наџакбаба“ која чита буквице кротком мужу што је ос| тао у друштву чак до пола десет, за овом иде бабадевојка и баца хањкајућим гласом анатему на све | женско што је млађе од ње. Коло се завршује е · карактеристичким смехом н плачем. И кад нам Ружићка све то изведе јасно и леџо, она нас моли да је препоручимо за ангажма. — Ми имамо једну игру ове врсте, „Вежбање за брачни живот“ али · колико је она одвратна, са своје претеране кокетерије која смера само на то, да научи наше девојке како | ће да се мазе и да лудују кад се удаду, толико је "занимљива ова што мимо простране глумачке студије узима за предмет друштвене мане и нде на то да их исмевањем уклања. И у овом делу остао је писац доследан своме досадањем начелу, за, које ће му кад тад бити хвала. А играчица може бити уверена да. ћемо је најусрдније препоручити „господину Тони.“

Трећи комад „Лек од пуница“ што је оно вече представљен познат је нашој публици. (0 њему можемо рећи даје у целини врло лепо одигран. Особито се допала игра Ј. Маринковићке, Бранија и Зорића. Ј.

Издаје управа српског народног прзоришта.