Pozorište

на идеалном пољу естетичких облика, Драматски писац ваља на позорници да улепшава карактерне особине својих јунака, па биле оне позитивне или негативне, Доситије је у историји драматска личност, почем | његов живот прелази све фазе обмана, док не доспе до распознања истине, То чини, те он у драми постаје драмским јунаком,

јер се у њему учворава драмека замисао, | и из њега полази цело драмско делање, Те фазе његових обмана не виде нам се у делу |

· чисто изведене, јер ту нам се приказује

борба љубавника против препрека његове љубави, којима он као монах подлеже, а иза ње текшто прозире борба човека против установе, која се њему на крају истиче као | чиста заблуда човечанска и из које борбе он на крају излази победоносно, Ни животопис) ни карактер његов не одобравају, да се само зарад првог узрока одрекао калуђерства., На то гаје, као што знамо, при- | волео рационалистички поглед на друштво

| илустровао по назорима никиним, нашао би

и на његове законе, а љубав беше, као што |

рекосмо, само један пут к том погледу. 6 тота мислимо, да би писац боље учинио, | да је одступио од буквалне биографије и у радњу уплео Нику Путина, као реалистич- | ког тумача калуђерштине и извео између њега и Димитрија начелну борбу. У тој борби, коју би калуђереки живот наравно |

· Довитије и друго рационалистичко тледи-

ште, те би му се за то суштина, духовенског

| живота показала потпуно пластична, Тиме

би писац добио прилике да изнесе пред публику све супротности, које витлају довитијеву душу, јер у љубави према Мари не могађаше наћи све, Тиме би се и драмска личност димитријева још јаче истакла, почем би се потенцовала његова радња, Те радње, саобразне карактеру доситијевом и драмском јунаку, и нема довољно у драми еве до пете радње, па и ту нам је јунак одвећ блед, зато нам се приказује, као да не кида свезе 6 калуђерством за то, што су сеу њему супротности кристалисвале до начела, него што је у магновеном очајању зарад удаје марине. Кад је драматеки чвор у Димитрију сплетен из обмана, онда ваља да нам бе раздреше те обмане једна за друтом на позорници и то би корисније било и за њега, активног јунага драмског и за нас, који тражимо тенденцију драми, паин за естетички колорит доситијева карактера, Овако нам пасивност доситијева карактера крњи у њему тип драмског јунака, и цела драма нагиње на судбену драму, еувише кад чујемо на крају из доситијевих уста: „Бог је зар тако хтео!“ (Наставиће се.)

УМОМ ЛАА МА „

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Гвоздена образина“) зове ее „драма“ која је | представљана у недељу 19. марта. Жалосније игре |

нема ваља да у целој светској књижевности, па опет овај комад неје трагедија, а пеје ни „драма.“ Ко је јунак овога комалад За што се бори Које

му је кривицад За што пропада Чему да се ди- | вимо у његовој пропасти На сва ова питања нема |

довољна одговора. Писци пзабраше ову ретку, управо јединствену оруђарску рукотворину да што

| се просто оруђе, Сен-Мар, предаје суду, а правим

| причинноцима свију грдила и страхота (његовом

безбрижније напуне кућу; да овим својим романом |

У драматском облику позорпшнике још поузданије

метну на муке, него просте читаоце ; да страхотом | и ужасом поразе своје гледаоце и слушаоце. Овде |

ми пада на ум реч једнора, нашег проповедника, |

који вели: „Ја никад не емислим напред шта ћу

проповедати, већ говорим онако, док не видим, да |

су ми слушаоци поражени, па онда завршим“ Али ови богме смислише и размислише — те јако, јако! — па и мајсторски удесише како да нас по-

разе! Па каква је тежња. тога, комада» Тежња му |

је да нас подсети на ону пословицу: „Мале лупеже затворамо, а великима капу скидамо.“ Или зар нам је моралпо осећање задовољено, кад видимо да,

|

„величанству“ краљу, његовој „узоритости“ кардиналу посталим члановима „камариле“) неје ништа» Да је ово роман, а не драма, види се и по томе,

| што је и место и време необично исптрекидано. Нај-

после у целом комаду нигде ведрине, нигде оазе сред које бисмо се мало одморили, опоравили; а што је још горе ни једног лепог карактера, који би нас занимао, коме блемо се могли придружити! Па ипак је овај комад, нескраћен и скраћен, обиграо сву Европу, док се укус неје избистрио и облатородио, јер је велико мноштво света, који тражи „пикантне,“ па ма како неразложите страхоте, да се над њима — исплаче!

Представа је испала добро, у целини и појединце. Од представљача- мученика заслужују оеобиту похвау Недељковић (Гастон), Бранија, (Добиње), Маринковићка (Марија) и Суботић (Одоан, Лувоа). На свом месту били су: дорић (Лун), Лукић (Достанж). Лесковић (Сен-Мар), а пи остали су бавесно допринели свој каменчић,

Издаје управа српског народног позоришта.