Pozorište
ми 186
Поповић, Тако што не верују само таки људи, који не виде даље од носа! Петровић, Шта ти хоћеш тиме да рекнеш» Поповић, Ја српски товорим! Петровић, Српеки, али којешта! Поповић, Море знаш ли ти св киме говориш 2 Ја сам ц, и кр. чиновник у миру! Петровић, Нисам ни ја мачији кашаљ! Поповић, Ти радиш земљу, дакле си паор ! Петровић, Ти си господин — без новаца! Поповић, Та да, такви људи, као што си ти, држе, да је све у новцу! Петровић, Видим, да ти другчије мислиш! За тоништеш моју кћер за твога сина!
Поповић, ње“ је вин учен човег!
~< Петровић, Моја је кћи богата партијајх
Поповић, Мој се син са својим знањем може свуде протурити,
Петровић, Моја кћи може добити хиљаду младожења, |
_ Поповић, Тако
Петровић, Тако да!
Поповић, Ти ваљда мислиш, да је» мени много стало до твоје ћери!
Петровић, Колико и мени до твога сина!
Поповић. Е добро! Од сватова не ће бити ништа!
Петровић. Ја кажем, да не ће бити ништа од вватова!
Поповић, То кажем ја! (Хода оштро по воби,)
Петровић, То кажемја! (Хода оштро по соби.)
ПРИЗОР ТУ.
Ката, Јеца, Милан, Марија и пређашњи. (Свако носи по штогод у рупи. Поповић шчепа своју жену за једну, а своју кћер за другу руку и повуче их на једну страну. Исто тако и Петровић, Сви из–
пусте, што су ју. рукама носили.)
Петровић (евојима). Да знате, да од сватова не ће бити ништа !
Поповић (својима). Спремајте се кући, од сватова не ће бити ништа!
Ката. Шта је то, Васо! дде красна чорба!
Јеца. Какве су то речи, Илија Чорба Фуч!
Марија. (уплашено.) Отад, ви се ваљда шалите 2 .
Милан, Ја од целога не разумем ништа !
Поповић. Разуми дакле! Још једанпут велим: од сватова не ће бити ништа !
Петровић, То јест, то ја кажем!
Поповић. Молим лепо, то сам ја први казао !
Милан. Али ако Бога знате, шта се До-
тодило» Ено, Марија плаче! (Хоће ве њојзи.)
Поповић (задржи га.) Ни корака!
Марија (падне матери на груди.) Ах, мамице, ја сам врло несретна!
Јеца. Али хоћемо ли већ јеларед чути, откуд те брзе промене»
Ката. Хоћеш ли већ товорити једаред 2 (Наставиће се. |
(40807 „89 НОАМ МИ им мм
"МЛАДОСТ ДОСИТИЈА. ОБРАДОВИЋА,
(Наставак.)
Василијев карактер по себи довољно мотивује мржњу према игуману: он хоће да бе осили на рачун другога иза то не бира средства; али писац не мотивује довољно, за што је Василију толико стало да придобије Димитрија за калуђерство, Да би се то мотивовало, морао би ее' Вавилије и-
мисли да ће из даровитог Доситија издељати чврету полугу за хијерархичне цели, То бар натлашује његова одвратност од остаде недотупавне браће му по Христу, Овакав карактер природно мора стајати у опреци с димитријевим и у тој противности нашао (би писац богати материјал за
стаћи јаче као Фанатисани теократ, који | драмску радњу, као што је видимо на крају,