Pozorište

да тебе умрети Шта, ја марим ако Данас ево овде испуниш ми жељу. Леонтас.

Прости, верна слуго, ценим твоје врце Што ме љуби, Али за што — реци право да што вређаш ону, коју љуби еваво

Велико и мало: Теодору за што Вређашг Капулос. Кунем ти се, да то ни сам хтед! Леонтас, . А да шта те гони да се њојзи ругаш» Капулос. |

Рећи ћу ти право,

али ваља најпре Ти мени да кажеш

зашт' си тако смућен>

202 ен 4 О А А А ИДЕ

ми

Младо чело трде обилате боре; ; Где је болу „извор; да га ја испијем, Може л' верни слуга оно чинит радо Чему се господар 6 јутра и вечера На силу одаје» Иг зар није тако 2

Леонтас.

| Отуд дакле теку твоје речи Нека !

| Не терети душу <' не основном сумњом, | Служба дворанина, није тако сјајна

ЈУб што људи мисле: ожалошћен чепа

· Онај ко се види да Ј оруђе туђих Непознатих цели, — Доста. беше збора, Иди те одмори утрудним јахањем

| Изломљено тело, иди, — — иди!

| (Капулос излази)

(Наставиће се,)

СРПСКО ПАРОДНО ПОЗОРИШТЕ, („Мати и син,“) Ова позоришна игра приказивана је на нашој цоворници по други пут 27 марта.

Како је о самом комаду и о игри наших тлумадца

| ||

2 Ф | товорено опширније кад се овај комад представљао | први пут, то ћемо овом приликом само толико рећи, |

да се комад допао и да је представа добро. испала,

[

убрзали своје говоре тако, де. им

| Ситница, али на што и ње кад квари уживање у | _ складној целини. | („Рукавица и лепеза“). Шаљива игра У 3 радње | од Бајара и Соважа (превод Ф. Оберкнежевића) при| казивана је у среду 29 марта. | да људе, који су, као ево ми, прометли преко | главе толике револуције, велике п мале, јулијске, | Маратске и септембарске, који су били очевидци | тако Замашних друштвених промена, што поникоше || Из отих покрета, промена, којих помисао само пре || сто година могађаше да унесе дрхтавицу у најсме| лију срч, ва такве је људе права услада, кад гледе сад,

после сто година. онај ситничарски живот у | ситним дворовима сићушних кнежевиница средње | Јевропе. Како је занимљив тај живот, како безазлен,

како идиличан! Рекао би човек на, први поглед, да |

| је то неки микроскопски снимак великог шлане| _ тарног живота, јер и ту има једно „височајше“ | сунце око којега се крећу — хтеле не хтеле — ева| којаке планете са својим неизбројним трабантима ; | али кад га загледи поизближе, онда, ће одустати од |

тога високог сравњења, те ће се сићи у поређењу |

Ми

| Доле до — кошнице, А за што баш до кошнице 2 | Ех, онде је чиста копија тога превековног монађр-

| хизма. Једна краљица са својом четом обожатеља, што се хране чистим медом „височајшег благоволенија.“ остало све робље што ради а не може да, прогледа, јер је у том свету апсолутан — мрак. Ми смо тога, вечера гледали тај мрак дражесне апсолутности женске у обичном театарском осветљењу. Цела је земља узрујана. — Али, не плаши св мирољубиви читаоче, није то велика, земља, да би се од ње могла Уздрмати и твоја лепа домовина, шака земље од неке кнежевинице, у којој можеш чути на северној међи кад жабе крекећу на јужној; а узрујаност је весела, блаженска, која, долази отуд | што се удаје кнегиња, Амалија. Добра кнегиња, удаје се за то, што се нада да ће тако најбоље „усре| ћити свој народ“ — ес неколшко принчева, а др| жавну блатајну с неколико нових аланажа. Та. удаја, | је васреда читавом делу. Па кога хоће да узме за, | мужа, наша суверена кнегињица, по што је од свога блаженопочившер сувереног стрица наследила, то| Лики народ. Кога> Гровно је али шта, ћемо кад је | тако, свота — секретара. Едтар Лимберг зове се тај | најсрећнији плебејац, на кота је пало височајше око амалијино. Али он није за то најсрећнији што та љуби његова владарица (о томе човек онога, доба не сме ни да снева), него 82, то, што је његова, | љубав нашла одвива, У срцу лепе придворкиње Матилде. Јадан Едтар стоји између две женске, обе младе, лепе, заљубљене и ревњиве и ми стрепимо, да ће између два, извора остати жедан, јер кнегиња,

| нити је то злу рада узрујаност. То је једна убава