Pozorište

Кане

ја

ти

Њ

ОРНСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Концерат гђце Јованке Стојковићеве.) У недељу 28 априла давала је гђца Ј. Стојковићева у препуном позоришту свој ковцерат на клавиру. Младој уметници предходили су добри гласови ва евију страна где је „свирала, а наречито из Загреба, и ми имађасмо «синоћ ту радоет уверити ве, да су ти гласови потпуно оправдант. Гђца Ј. Стојковићева је одиста ретка тојава женска у музикалном свету. п ако је тек чито прекорачила своје детињеко доба, и кад то велиме, не мислимо на програм, који већ по себи за«тева уметничку снагу прве врсте, не на нзванредну брзину њезину, нити на правилност удара, ма ни на савршену самосталност увеџбаних претију — јер све те изискује такав програм као што нам га даде концертисткиња — него на њезино схва-

тање н изражавање музике. Душа младе уметнице | | | ванку Стојковићеву.

кас да је срасла е музиком, јер гласови под њезиним претима оживе и говоре сваком осетљивом срцу човечијем леп и чист говор. Па како чаробан беше тај говор! Час нам потресаше душу својом громовитом енагом, час је растапаше дражееном мекоћом својом. Музика тђце Ј. Стојковићеве говори срцу слушаочевом, јер се излива не из претијј, _г0 из хубљине срца њезина.

Концерту је претходила таљива игра „ЈИколски надзорник“ од К. Трисковића. Први део састојао се из Тунодовог Фауст — валцера. штоје аранжовао Лист и из дражеене с18 — то сонате бетовенове. Млада уметница савладала је потпуно обе ове тешке пијесе, нарочито еонату, којом је одиста одушевила пелту публику. Мало има уметника, који су кадри дати потпуна израза ономе адаџију о коме велики компониста сам вели:,,51: Феуе спопате деПсааз1татепје“, а међу њима достојно место заузима тђца Ј. Стојковићева. — За овим је представљана, шаљива игра „У Петак“ од Шлезингера а, за њом је ишао други део концерта, који се састојао из че-

тири пијесе. Нрве две беху транекришције од Листа, |

шубертова „Постојница“ и „Баук“ или Епепкопјо; између обе свирала је концертисткиња драјшокове велике варијације о химни: „Сод сауе ће Фпесп ,“ а завршила, је са српеким песмама од

Корнела Станковића. Прва три комада свирају |

уметници прве врсте и кад кажемо да смо у свирци младе уметнице нашли толико прецизности и израза колико се то само захтевати може од уметника, то смо јој тиме само уступили оно што в правом заслужује. Од свију ових најтежа је химна, почем је аранжована само за једну, леву руку, и ту, где беше највеће техничка препрека, ту је

уметница истакла пуну снагу своју и савладавши њу, савладала је своје слушаоце. Позориште се трело одаплауза ; изазивању не беше краја ; тридесет и неколико пута морађаше се уметница показати публици. Концертисткиња, је своме програму додала још и народно коло од Станковића, али и то не беше доста. Коло се морађаше поновити. (а свију страна летели су из публике знаци наклоности и признања у виду штампаних поздрава, венаца и букета, и кад је млада уметница полавила из позоришта испратише је браћа с громким „живела“, То беше триумпФе заслуге и вредноће, триумпФ каквога још није доживео уметник у Новоме Саду. Млада је уметница оставила за собом успомену, која ће дуго дичити њено српско име, и кад год буде добра музика потресала срца наша, свакад ће у души нашој вибрирати успомена на младу уметницу српску Јо-

Тђца Ј. Стојковићева путује одавде преко Земуна, у Београд и Панчево, где ће такође давати концерте. Наше добре жеље прате је браћи нашој тамо, која ће је без сумње дочекати с истим осећајима, а младој уметници нашој велимо с песником нашим, који је српкињу уметницу поздравио у средини народа њезина: „На поласку к уметничкој слави Кличу ти браћа: Срећно, сестро, пођи! А кад лепој стечеш венац глави, | Онда опет милој браћи дођи!“ ЈЕ Кад је г. Ј. Стојковићева изашла, на позорницу поздрављена је штампаном песмом, коју ево овде доносимо:

Сестри Српвињи прослављеној уметнеци Јованци Стојковићевој српска новосадска браћа на ђурђев дан 1872. ;

Уметности геније високи

Дух ти даде, који слави води: Отворен ти стоји свет широки; Векова ти с тучна двер разводи.

На поласку уметничкој слави 4 Кличу ти браћа: Сретно, сестро, пођи! А кад лепој стечеш венац глави.

Онда опет милој браћи дођи!

Иди, своте! сијај и другима! Учетност је опште благо свима; Ал знај слава да најлепше сјаје, Коју народ својој кћери даје!

Издаје управа српског народног позоришта.