Pozorište
"
У место тебе видим анђела, У место тебе хранитеља свог!
Јевросима,
Еј Максиме, еј сине једини ! У тебимије мој васцели свет, И рај и пако, оба успоред!
= – Максим.
Ал" сад је пако, црн је пако сад“
дар не видиш — = ал не гледај ме, 0):
Та не гледај ме тако, молим те! , |
Тај поглед ми је душу прожето, |
К'о кад би крстом врага жигос', Јевросима (за себе) ++ 7:
Прекретићу ве, лећ: ћу, умрећу ! Максим. ·
Та не гледај ме тако, анђеле!
Твој поглед с неба у пако је пао,
Као росна кап у уље заврело,
Не могу више, уље кипи већ,
Попрекаће те уље паклено!,
Ме могу више, матњ одлази!
(Милош Обренбеговићулази лагано, па маше Јевро~ | сими' руком, да изађе). ке | Јевросима.
Та хоћу, храно, оставићу те,
Ал сузе моје никад, никада!
Бар да се Максим сувом претвори,
Ја онда никад неби плакала, _
Да Максима из себе не пустим;
Ал сад ме тако свака суза тре,
Ко канда ве за сваком сузицом
По један Максим кида од срца. (Оде).
__ Милош. Је л вредан Максим таке милости 2
Максим. Ха ! Ко то збори о миловању 2 Је л вредан Максим њене милости > Је л вредан месец зрава сунчева» Је л вредна поноћ пратње зорине>2 Је д вредно ово срце преврело Да носи у свом мраву пакленом Анђелеки онај девојачки ли
Милош,
Је ж твоја мати теби девојка; —
И не чује, и још ме не чује!
Јуначе, момче, друже, Максиме! Максим.
А! Шта Опрости брате Милошу ! Опрости ми занесен уздисај!
Да 1 дође, побро, да ме утешиш» Добро ми дош'о, драги побрате,Је би л ми вољан, мио госте мој,
| Је ви л ми вољан, је си г негован 2 ' Па како здравље, како ноћас ван
Милош,
Испитујеш ми болан већ и. сан, А ја у тебе јаве не знам још,
" Јер твоја јава сан је преда мном!
Од скора ми се тако преруши, "Од болести бих рево, ал још пре
У Млецима си још зановид
Тим заносом у души јуначкој датонетком притајиваном том Што ником ве даш одгонетати,
| Па баш ни мени, побратиму твом!
" Максим.
Да коме би, мој брате Милошу, Кад не би теби, побратиму свом, Слободи мојој, свези јединој!
Та нисмо -ли бдрасли заједно,
· И заједно. се млади крстили
„У ватри и у крви душманској 2 Сећаш се још на нашу првину,
| На прву ватру, први окршај,
Кад ударисмо ми жестином свом; Ја замакох још боју вевичан,
И опколи ме сила дупманска,
А ти ме видећ у тој невољи Тренутком нужде поста доветан
И у глав викну нашој четици: | „Ма издаше нас, браћо, издаше, Спасавајте се, куда који зна !«
И наши на тај глас узмакоте, Крвници листом удри за њима, Мене се побро парасише сви: Срамота наша, њина победа !
Ал, ја сам ост'о, ја сам осто жив,
| ја остадох; до себе видех те,
Да мене спасеш, себе осрами,
Да живот спасеш своме побрату, Срамоту смртну узе на душу!
Мој Милошу, на веки брате мој!
Да ту срамоту скинем с душе ти Поштедит не ћу спасен живот свој, У невољи у свакој нек је твој!
Милош,
(давна је то било, Максиме!
Срамоту ће већ време опрати,
Не узхте л време опраће је крв! Па баш срамота да остане та, дар није милост твога братинства, дар није изобилно руво то,