Pozorište

А ААИКА 370 О

Милош (за себе.) Притискује га тешким сукобом Синовљи дуг и побратиметва свест; Прегорет евота родитеља срам да спаситељски опроштај је грех! "Па то због мене, Побро! Максиме! Опозивљем ! Чуј, Максиме, ох,; чуј! Где збори Бог, нек ћути грешан створ!

(Дотиче се рамена максимових, овај га отискује)

(Клекне за Максимом.)

Максим (за себе.)

Да одбијем> Да само одбијем 2

Па више ништ — а шта ће рећи он» Насмешиће се тек ко војводе, Младожења кад хтедох бити ја;

Ох, кад се сетим осмешкаја тих

Од пете ме до главе проигра,

На грлу би им уста прогриз'о,

Нек вечни смеј — ох, спабитељу мој!

Милош (за себе.)

Божанетвен личе, глават не чујем, Што очајнима њиме говориш, Алт осећам ти стапајућу гроз,

Максим (за себе.)

Ил да му кажем нечувену реч,

И заклетве свечане окове ·

На испотајном сужњу обијем,

Да кажем тајну, да исповедим Ал не ће ли је рећи невести2

А нева Дужду, Дужде освети,

(евета ножу, нож бе Милошу, (устаје.) А Милош Богу живу ! (Милошу)

Милошу ! Анђелија је твоја, води је! Милош, Још није, побро, чуј ме! Максим. Води је! Милош, Ат повлушај ме, 'није! Максим, Води је! Милош, Предомислио вам се Максим (лупи ногом; опруженом руком:) Води је!

(Наставиће се.)

о)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

Ота

јин

(„Дена Дијана“) приказивана је први пут у |

у среду 20. депембра. Нас овлађује неко особено задовољство, да не речемо понос, кад видимо где се на нашој позорници приказују комади тако Изврене вредности као што је овај, с којим хоћемо да упознамо нашу публику. Ово позоришно дело „заузима у репертоарима свију знатних позоришта, јевропских стално место, пи најбоље међу њима, бечко дворско позориште, приказује га сваке године. Дона Дијана је шпанскога порекла. што се и по замислу и по кроју целога дела може лако приметити. Нама је можда необично провести читаво вече око тога, како ваља поступати, да се загреје хладно срце женско и да се освоји девојка, којој немарност шрема мушком полу граничи мал не до презирања. Шпањолцу то није досадно; он улаже у то своју сујету, да победи женску немарност, а ваљда и своје частољубље да јој даде осетити, колико он уме да ствара и управља њезиним овећајима и да влада њезиним слабостима; хоће БК колико је надмоћнији од ње, — и за то ње-

који труд. Народ који се толико може занимати са својим женскињем, мора бити образован, јер женскиње је душа породичног и друштвеног живота, па како то данашњи трезвени век схвата, то му је омилило једно позоришно-дело, у коме се разглаба женско срце у свима његовим кретањима. Ту лежи управо узрок, што је Дона Дијана постала грађанка целог образованог света, што је проговорила скоро свима образованим језицима, и ми

'се обрадовасмо не мало кад је чусмо с наше по-

зорнице говорити српски.

Исто тако може бити необичан крој говора у томе делу нама, који смо већином кратко насађен и, кад говоримо са женекињем, али баш за то, што не држимо да наш начин поступања одговара, ономе друштвеном начелу, које одређује женској првенство у друштву — морамо се ми, Срби, двогубо. радовати, што са наше позорнице можемо да гледамо боље прилике него што нам се указују У друштву, и да се учимо бољем поступку према нашем женском свету, него што га практикујемо. — На послетку и то нам мора мило бити, кад видимо наше глумце приказивати комад, који зарад