Pozorište

|

374

Рекох , да преразвучено декламовање | свога лица труди, да последње првим са-

раскине и растрза благогласност језика, |

хармонију стиха, Но немојте мислити, да _ ја незнам, како неки декламачи држе, да |

разорење хармоније, стиха и метричке ка-| денције до поледњег трага, не само да није никаква погрешка, него сматрају још то за своју најлепшу и најсветију задаћу, Да не треба стихове отандркати, да се не смеју монотоно маркирати, зна већ сваки дилетанат ; али многи не знају, да се претераном тежњом, да се последњи траг стиха избрите може далеко отићи. Доиста би било иникосно кад би оно све, зачим је песник васцелом маштом и талантом својим грамзио. — благозвучност везаног говора, и неотарани склоп метричке каденције, само за то ту били, да то декламач без

свим уништи, докле он по своме начину поједине делове стихова или ставке готово. | прогута а друге опет прекомерно развлачи,

дуге паузе утуткава, стихове потпуно рас- | _ трзава, раскомадава и хорацијеву изревуо_ „Фзјеска жешрта роефае“ у другом значају понови, — дотле ће разуман декламач лођичном нагласку потпуну правичност уделити, а ипак истиховном нагласку, ду-

| жинии краткоћи слога, не ће дати даишчезне,

Избетавањем погрешних начина далеко се боље дотера декламација, него употребом необичне вештине, Не грете дилетанти у овој вештини због тога, што ввој задатак као лак схвате, већ што га тешким

| траде. Тежња за већом простотом, ивбега-

трата избрише и уништи, па да своју највећу победу у томе нађе, што ће стихове |

тако говорити, као да су сушта проза, Правило лежи у средини међу обе крајно-

сти, Права вештачка декламација оснива се

на компромису међу језичним или лођич-

ним и међу метричним нагласком, Пре | — то су од прилике услови ваљане девла-

света ваља пазити на језични или лођи-

чни наглавак; али такође мора провејавати |

из декламације и метрички нагласдЕ,

Док се неразумни декламатор у зноју |

_ СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. -

(„Дона Дијана.“) (Свршетак.) Хоће се особити драматеки дар, да се овака, проста замисао, као што је ова изложена, обради тако, како Ће занимати ширу нублику, а знаоца заинтересовати и побудити та на равмишљање. Писац је био упућен само на обраду карактера, и с тога је сваки у делу тако јавно и добро разглабан. За то је да како потребан писцу и бистар поглед да може да узори дубље у карактер човечији, и довољна образованост, да тај карактер према потреби идеалише, а на послетку и вештина да том карактеру даде лепа, израза. Мало има позоришних дела, где је то све постигнуто у толикој мери, као у Дони Дијани. дд студеног равнодулија па све до страсне љубави свака је Фа-

вање театарског патова, где му места није, разговетно исказивање, пажња на интерпункције, разуман нагласан, тачно разликовање драматичних од лирских комада, описа и приповети, никакво претерано растрза- | вање и разоравање текста, згодна средња

стаза међу обележеним стиховним тандркањем и међу уништењем васпелог ритма

мације. То треба еваки декламач добро да утуби, па ако тако узради, то ће заслужити захвалу ол песника. – Прерадио Б. Станишић, |

| за осећаја обележена у улови њезиној. Много ве

истина од истога губи, кад је игра несавршена. али. за то ипак она остаје обележена и с тога се најизврсније глумачке силе отимљу за улогу Доне Дијане. Ту опет лежи узрок што се ово позоришно дело одомаћило у образованом, свету. 4

Није нам могуће, а и не лежи нам у намери, да се враћамо на сам оригинао, који спада у старије доба. Толико знамо, да то дело у сваком преводу има друго име. Бест је ставио на чело име Јунакиње, које је наш преводилац с правом задре | жао, почем Дијана и јест главно лице; остала су ту, да је илустрију у колико она сама то не жоже да чини. Прерадом је јамачно то дело доневле изгубило свој специфично штански тип БАН за-