Pozorište

Одљубише се одањ вечито !

Оливене руке, сливен загрљај,

Сливена уста, груд на грудима,

АЈР још то није доста, није још, 5 Примакните се тешње, тешње још. (Вади нож) Међу вама да места не буде,

Ни колико да ножев убки врх, ћ Празнину малу грдно испуни! Франа у

У пако е тобом, слико паклена,

Маштане вреле врашки измете!

Овани ме све, не требам те ја! (Баци нож) (Чује се из далека, сватовац, повикивање и коњски бат.)

Сватовац» Он је, он је, воко сив, Што гором пушта клика одавив,

Па јаде моје гони пред сеобом,

Јо прних ласта јатомичан лет,

Мој Милошу, мој виви соволе, Испустићеш је испод крила сад,

И мени ћеш је веран предати,

У блатовлов провборити ми реч: Што теби љуба мени мила сна, Сачуво сам је, ево ти је, на!

А ја ћу је узети за руку, Приказаћу, поклонићу му је, Повклонићу 1“ је, ватрлићу те,

У загрљају питаће те друг:

— Је л доста, брале, ] је ли плаћен дуг: — Да видим, где вуг Шта! Већ престаше» дауставља их рука бабина!

Гле! Баба збори он уз невесту —

А, вад ће — вад ће — сад ће да је да! Ох, не дај, не дај, чекај Милошу! Та мени само, мени је тек дај!

»"дд мене прими братеки завештај. (Оде;

ДРУГА ПОЈАВА.

(Долази Иво Црнојевић, за њим Милош држи Анђелију за руку, уз њих Дуждевић, на страни војводе, а у другом плану остали свати.)

Анђелија. Ни речи више, стари злогуче, Ни речи више, не верујем ја! И с места да се окамениш ту, И сваке зоре тај из тебе звук Изрицат" стане кобне речи те И сав ти чуду поверује евет "И опет не бих веровала ја! Иво. _ Учини дужност, вине Милошу, Учини дужновт, обавести је! Милош, | Речено је, обавештена је! Анђелија, дар и ти већ! 0х, доста, доста, знам ! (Крије лице Милошу па грудима).

1А -

_ Иво. Равкрсти руке, био девере, Раскрбти руке с туђе невесте, г Ил овај чав (Рукон намач). Расеретићу их ја!

Милош, На грудма грлим своју невесту, И љубу евоју, Максим ми је дао, Уступио уз побратимеку реч!

Иво,

Шта -Маквим дао» Максим дао реч» До АЕ реч, ал руке с невесте!

Милош,

Од њега ми је од милоште дар, И заиште д' је, њему даћу је И ником другом! дови Максима, Позови га да опозове реч...

Иво (за себе).

Позови таг Та зар не познајем Дарежљивост и тосподеку му крв, Даривати ма кота невестом, Даривати срамотом оца свог! Несмислениче, тешки јаде мој! (У кантонаду.) Јунаци, момци, свати кићени, Сватовеким венцем окитите нас, Опколите наб живим опкопом,

Па врати ли се Маквим овамо, даживу главу не пуштајте га, Већ гоните га мачем у неврат!

(Момци се помештају у округ на десној страни), А ви нас чујте, српска господо,

И слушајућ" нас реците нам суд!

Свечани нас је затекао час,

__ Тај евечан час те пита, Милошу,

И задата те пита твоја реч,

Јеви л ми вољан предат невесту»

Разуми добро: мени да је даш!

Изреци вад ил хоћеш, иди не» Милош.

На уста твоја свечан пита чав, Свечанији му ево одговор: Е љубе своје не дам теби ја!

(Максим улази полагано с десне стране). Иво.

И опет питам тебе, војводо, Је д вољан Милош предати ми плен о

Милош,

И опет кажем, господару: ја Да не дам љубе, не дам срца свог!

Иво, _ И још једаред само: амо дај!

(Наставиће се,)