Pozorište

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Добросрећница“) драма у очинова од Шарлоте Бирхпфајферове, приказивана је у среду 3. јануара. Нико се више не радује него репензенат, кад може да похвали какву позоришну игру, а сувише тада. ако је

ту игру написала — дама. „Добросрећница“ је душевно.

чедо једне даме, о којој не можемо рећи да је својим делима свакад била добре среће, али о овоме комаду, који смо у среду гледали на позорници морамо признати, да

је писарица била боље среће него њезина драмска ју-

накиња и ако је назва добросрећницом. Истина, у целом се делу огледа модарна школа Француска; сиже је узајмљен из француског романа, ситуације су кокетне исто као у Француза, дијалог је намазан Француским Фирнисом, који хоће местимице да нас обмане као да је права

политура; од начелне мисли, исто као у Француза, ни | — трага; — само нас карактери у делу потсећају на |

солидну , германску крв, али баш за то што је ово постоље драматском раду вешто изрезано, признајемо да је Бирхпфајферка у „Доброврећници“ створила, лету позоришну игру, а одбијамо оно прво као израз времена, у коме је живела, онога времена, кад су Немци волели Француску кухињу и Француске идеје. Данас би лепа Шарлота (велимо лепа јер припада лепом полу) ваљда радије тражила драмски сиже у Берлину него у Паризу.

Да испричамо. нашим читаоцима у кратко роман, који је госпођа Шарлота тако вешто драмативала.

Покојни син старе војвоткиње Шаторенардове, учинио је будалаштину, те је довео својој. високородној мајци снаху на велике опере. Та снаха, која се такође већ упокојила, остави старој војвоткињи једну кћер Хермансу, која је смрћу родитеља својих сад наследница великог имања. Неколико стотина хиљада Франака годишња при-

масне доходке вредно је да- се полакоми и нећак војвоткињин Маркиз Бретнил, да би његов син Анатол могао заступати његов високи чин. Али томе смета Херманса, м за то ваља њу најпре уклонити.

У првом је акту младо девојче у институту и проводи женеку љубав са својом другарицом Жилбертом, пасторком неке грофице Депортове. Анатол се заљуби у Жилберту, пи будући кавалир човек, прескочи преко зида у врт од института, и кад га ту са Жилбертом ухвати надзорница на челу завидљиве младежи женске ион срећно

умакне, прикривена Херманса узима кривицу на себе и – - Е | ложба ствар уносна, то ће се сав трошак разделити на буде истерана из института. Од своје мајке на одговор |

узета, млада Херманса ћути, јер тајна није њезина, —

ђаше се склонити у оближе село. Олучајно дође у кућу Хермансине дадиље Катоне, код које се беше склонила одагнана Херманса. Сад тек отпочиње прави роман. Рањени јунак не познаје лепу сељанку, али ипак назире као да је ту Херманса; ова опет почиње да „осећа“ нешто за младим јунаком — и тек што ствар пође у најбољем реду, прохте се романџији да отера љубавника у Енглеску, за то што је у двобоју опасно ранио једног младића од упливне породице. Али на срећу овај преболи рану и Анатол ве враћа својој љубавници. Међутим је абе Бофлер, душепопечитељ војвоткињин пронашао. Хермансу, А уједно је тај дорби старац сазнао, да је младо девојче било на правди Бога отерано из института, те се Херманса враћа својој помиреној мајци, а Анатол добија и њу и имање за којим је његов отац толико грамзио. Ко је дочитао ове ретке до краја, тај види да је то одиста леп — роман. Бирхпфајферка није се узалуд трудила да од њега начини драму, која ће гледаоца занимати, бар за једно вече.

Али нас је овога вечера више занимала представа. Гђа Сајевићка приказивала је Хермансу пуном при-

| родном живошћу ; најивне јој црте беху управо дражесне.

Маринковићка (војвоткиња) стојаше у своме жанру

« њоме скоро наједној висини. Морамо признати да још

нисмо на нашој позорници гледали фине аристократске достојанствене улоге тако верно изведене, као овога вечера што видеемо од Маринковићке, Суботићу не иду од руке доброћудни старци, а Лукпћу још мање виц-

| касти лекари: ваљда би боље било да се мењају с уло-

тама. Јеца Поповићева (Катона) је неоцењено добра сељакуша! Сајевићу би као љубавнику препоручили местимице више живости и топлоте, а остали наш млађи

| нараштај глумачки, нарочито мушки, ваљао би да прионе хода, то је доста па да буде драмска јунакиња. За такве |

и буде за то као крива, као девојка „нечисте“ материне | ' неће искати, да што год пружи од добре воље на поклон, | нити ће се ко гонити да што потпише. Деонице ће се

крви. истерана из очине куће и изеључена из наследства. То је крај другог акта. У трећем се Анатол завади са својим другарима на балу, што ву се ови усудили да

сумњиче у поштење Хермансино, па како ту дозна и то, |

да се његова љубавна Жилберта удаје за неког барона Клервала, из очајања повове на двобој сва три увредиоца и то у познату булоњску шуму. Наравно побије ту Анатол сву тројицу до ноге, али, будући сам рањен, мора-

студији салонских покрета. М.

ИЗЛОЖБА.

% (бветска изложба у Америци.) Американци ву наумили прославити стогодишњицу своје независновти светском изложбом, каке свет још није видео Трошак ће подмирити свака држава по броју својих становника. Њујоршка држава даће 1.136.660 долара, Пенсилванија 913.710, Охио 691.230 и т. д. За целу изложбу требаће једно десетак милиона долара. Да ве на сваку главу једнако одреди трошак, свака би платила до 39 сантима. Али како је из-

деопице, свака деоница по десет долара. Тако ће моћи свако принети евој прилог на славу отаџбине,а и свако ће моћи прпити користи из тог подуветка, Ни од кора се

разграбити као алва, да их јеитри нута више. Неки дан разграбило се у некој скупштини за десет тренутака деоница, за. 100.000 долара. Изложба ће бити у Филаделфији од маја до октобра 1876. године, а подељена ће бити у

| десет одсека. Варош јој је већ одмерила место и припра-

"вила свој део трошка,

Издаје управа српског народног позоришта.