Pozorište
Р
када су Хамбуржани ладно примили шекспирдвот „Хенрика четвртот“2 Он је Фалстафа вештачки одиграо. На крају приступи Фалстаф Шредер лампама и рече: „У нади, да ће се све боље разумети овај шекепиров ремек, који износи обичаје, што су друкчији од натих, сутра ће се опет давати, ,,“ И Шредер га непрестано понављаше, ма да то по благајну не беше корисно. Тим двоструким образовањем глумаца и гледа-
_ лапа прибавио је он својим глумцима приступа,
у најбоља друштва у Хамбургу. као што га једва имађаху први уметници у Берлину и Бечу. Онај стари бечки глумац, који за Шредерово
доба по налогу цара Јосифа дође у Хамбург, да |
се упозна ва тамошњом позорницом и да одли:
. чне внате за Беч ангажује. пише нам о томе:
„По гласу мога упутства трудио вам се, да се пзвестим о ' моралном владању тога друштва, Сав Хамбург даде му еведоџбу о добром вла-
- дању. Чланови његови имају приступа у нај-
отменијим породицама. Брокман ручава скоро сваки дан код овдашњег енглеског министра,
| чији је љубимац, Сви ве скоро баве књижевно |
шћу., Они се особито одликују пријатељском међусобном слогом. Код њих нема сплетака збот улога, и они су толико разумни, да своје мање зађевице не трлаје пред људима... .“
Шести дан приспем са мојом матером у Хамбурт. Предетавим се управителу Херпфелду. Поред свих својих 60 година беше он непрестано лепа пл пријатна, племенита појава, С каквом сам вољом играла у оној старој позоришној згради! Не беше велика. Могло се говорити природно без напора. Свака се речца могла разумети, ни једна се пртипа није изгубила. Па какав китњаст венац ретких дарова прими ме усрдно у своју средину! Па онај ансамбл, она складна заједничка игра. Јест, колега Вајс имао је право: наука и дух Лесингов и Шредеров још провејаваху хамбуршку позорницу. Управи-
"тељ Херпфелд беше од те старе, велике школе "и поучаваше и даље у духу мртвих учитеља.
Из игре сваког глумца проговарале су речи: „Не узимам у помоћ другога отледала осим истине“ — и: „Мени није стало да ја блистам и да се
- одликујем, већ да испуним и да будем домета,
оно, што приказујем !“
==“ — "ов СУ о СИА Ни
Већ после треће улоге понуди ме управитељ Херцфелд да се уз одличну награду стално антажујем на хамбуршкој позорници као прва љубавница. 0Х, како би радо била пристала, да међу тим љубазним уметницима онако по вољи одиграм све улоге, Алу мој берлински уговор везивао ме је на три године.
А и хамбуршка публика изразила је једног вечера гласно евоју жељу, да останем као сталан члан. У комаду »„Мехикански младожења“ играла вам „Сојчицу.“
У четвртој радњи пита Алонзо — Херцфелд: „Реци, бојчице, љубиш ли ме»
Сојчица шапне стидљиво: „Љубим !“
„Гласније, Сојчице!“ мољаше Алонзо,
„Љубим ! љубим !“
„Још гласније, Сојчице, — срце на срце,
"труди на груди !“
Тада Сојчица топећи се од љубави гласно узвикну: „Љубим“ и паде силно љубљеном мужу око врата.
Затресе се кућа од бурног тапшања и уз-
Свика допадања... Кад у једанпут нечији јасан
глас све остале надвика:
„Нека остане Сојчица овде!“ — и на скоро заори се цела кућа од тих речи. " Стајах сва збуњена, а од тешке милине облише ми сузе лице,
„Морате одговорити публици!“ — тшапташе ми Алонзо,
„Не могу — не знам шта да одговорим !“ пројецам.
„бамо једну једиту реч!“ мољаше Аловао,
И ја ступим напреди у тешкој радости промуцам баш не најоштроумније речи: „Врло радо али не смем!“ „Нека опет дође — на годину!“ — вину исти гласе — а кућа се опет заори.
„Хоћу! хоћу!“ повикнем радосно машући главом,
„Браво!“ — узвикну гласовођа, а сви остали за њим.
„Хоћете ли доиста опет доћи 2“ запита ме управитељ Херцфелд када се спустио застор.
„Ево руке !«“
Па ипак не могох одржати речи честитоме човеку. Јер већ на пролеће зеленила се трава на његовом гробу. Ф.