Pozorište

па

ми

Малчика. Није баш најбоље испало, госпо-

дине Тошице, Али што му драто, шта само сада |

да почнемо Ката. Ја ћу да предложим! Сви. Чујмо, чујмо! Ката. Да се играмо залога ! Сви. Прима се, прима се! Малчика. Дакле залога! Брзо ватајте места.

(Ови поседају по вољи) Ја се срдим на тебе! (Баци се на Бранка.)

Бранко, да штог Малчика. За то, што си сео поред Савете, Бранко. Тако ми се допада! (Баци се на Савету) Ја се срдим на тебе! ___ Савета, да штоз Бранко. За то, што не мариш за мене! Малчика. То се зове искрен бити! Савета. Молим, то је само у игри!

Штанцика. Опростите, госпођице, нисте ка-

зали „тако ми се допада“, ви дајете залогу!

(Наставиће се.)

__СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Нови Племић), који је приказан 25. ов. мес., један је од оних комада, које и публика радо гледа и дружина с вољом игра. У њему је више тако званих главних улога, с тога се за потпуни успех иште, да многи одговоре како ваља своме задатку. Овога пута ишао је комад у неким партијама изврсно, а у некима средње. јер неке улоге беху у новим рукама. Маринковићка, као Фемка, заслужује са своје синоће прво место међу евима, које су ову улогу до сад представљале. Тако се исто одликовала и Ј. Поповићева (Ката) са својом енергијом без претеривања, и прикладном немом игром. Од мушких нема приговора Младену и Омеру (Недељковић. Станчић); нарочито нас је последњи пријатно изненадио п држањем и говором и немом игром. Чика Спира (Пешић) беше такођер врло добар, само је кад што заборављао, да је старац од 70 лета. На против Безарић (Лукић) се то вече, прво, погрешно масковао (сама његова улога ап околина му више пута напомиње. да је старији); друго, нису довољно обележене мене. Л. Хаџићева (Зорка) још није са свим код куће у сентименталним улогама, а Л. МаринковиЋева (Мера) је сметнула с ума, да она није само од природе несташна, нето духовито жива девојка. Здортћ је погрешно схватио своју улогу; жупан није доброћудан старац, него глатка бирократска јегуља. 0) Северу не ћемо говорити, јер је приказивач на брзу руку заменио другога глумца. Највише се чудимо лимару (Рашићу). дн је друго главно лиде уделу; он је трема покондиреним тиквама представник здравога разума: па каддође време његовој влади, а њега издаде енергија и — шаптач. Љ. Зорићева, као шегрт, била, је врло добра.

Овога вечера изашла је први пут на глумионипцу госпођипа М. Стевановићева. Публика је поздрави бурним пљескањем, храбрећи је. То је знак, да је добро дошла, публици, ако. њезиној пријатној појави извучноме гласу буде с временом и трудом одговарала и вешта игра. Б.

позоРИШТЕ. " » (Позоришно драговољачке друштво) основало се у Карловцу, те су се ових дана на главној скупштини

утврдила друштвена правила. Већ за време ускршњега поста наумили су давати пеколико представа. Намера је друштву, у коме су најодличнији грађани, да оснује од чиста, прихода главницу за хрватско позориште у Карловцу. Члан оснивач прилаже најмање 25 Фр. На главној скулштини одликовао се особито женски свет својим саветима, и гласањем, припомажући као равноправан лепој цели, којој се посветило друшто, Да бог да сеу дичне карловчанке угледао и наш женски свет по другим варошима, те да прионе око духовнога напретка рода свога. Само тако напред, па нема силе, која ће нас моћи сатрти. Живиле дичне наше сестре карловчанке и свесна браћа, наша карловчани!

КЊИЖЕВНОСТ.

% (Змај-Јован Јовановић.) Веома добро уређиванн лист „Будућност“ тшто од нове године излази у Београду, поклања особиту пажњу и нашем књижевном животу. Тако је у једном од првих својих бројева донео у свом „књижевном прегледу“ оцену „свију дојакошњих песама“ нашега Змај-Јована Јовановића. У тој оцени казује се између осталога ово: „Ми смо се већ одавна навикли, да се у књижевничким разговорима, рецензијама и т. д, спомиње име Ј. Јовановића свагда упоредо с именом натега Бранка Али ма како да нам је велики пијетет за онога песника, који се први усудио, да скрши и збаци са свога духа ланце преживелих туђинских, укочених облика, и некакве збрке од језика, коју хтедоше наши пњижевници у почетку овога века да натуре нашем народу као књижевни језик; ма како да се дивимо бранковој природности и лакоћи у певању, које нам чисто играјући се износи преддушу природу у најживљим и најсветлијим бојама насликану, које нам ствара читаве слике из дневнога живота у њиховој потпуној драматичности, постизавајући са неколико стихова готово онолико утиска као и какав сликар с неограниченим хармонисањем његових боја; ма како да нам је остао свима у свежој успомени жарки патриотизам, којим је Бранко оду“ шевљавао и данас распламћује стотинама младих срца на љубав за отачбину и слободу — опет морамо при-