Pozorište

српско НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Ни бригеша“) приказиван је по други пут на нашој позорници 15. Фебруара.

ПНока Шурило — Лаза Телечки.

Силно пљескање публике поздравило је појаву обљубљеног уметника. Нас је поздрављање у нечеми немило дирнуло, јер нам не даваше довољна, јеметва, да ће уметнику то поздрављање бити п скоро оздрављање. Телечки се после дуге, врло дуге одпочивке опет отртао од болести, да угоди жељној публици и својој уметничкој навици, нагону свога позива. И у већих п највећих народа бива, да публика, равбира за приватни живот својих љубимаца вештака, а како тек у мањих народа, како тек у нас! У сваком пљеску нам се причувао глас пљескачев, како довикује снагом клонулом уметнику: „Не бој се !оОтимај се! Ми смо ту! Ми те не дамо слабости, не дамо болести! Ти си наш! Ти опет моран оздравити, мораш опет пропвасти као пвеће на овоме венцу, што ти га добацујемо!“ И уметник се клања. као да одговара: „Да, ја сам ваш! А што се тиче мога здравља — ни бритета !“ — Али публика овом приликом није само поднела, овације своме љубимцу, она је поднела и себи, показала је, да је израсла из пелена укуса, из онога сталца, што је свака млада публика мора простојатт, дала је себи сведочбу, да је дорасла и дозрела до уживања овакога тлумљења, као што та је Телечки показао и у Нони Пурилу, Један покрет руке, један повод очију промишљено удешен, уметнички изведен, више је учинио, него што би могло ма какво бацакање п размајивање каквог ефектољубивог непосвећеника. Но осим свега нам беше мило, што можемо рећи, да нам глас уметников даје прилично јемство, да се неће морати одвише дуго одмарати после овог малог напора. — Ни бригеша! ВЕЋ,

позориште

% (Народно позориште у Загребу.) „Узелас“ пишући о комаду „Брачне понуде“ исказао је и ове значајне речи: „Има у нашем Оагребу људи, који веома радо говоре „де отаађив еб ашђиздат ајџ5“ којима су уста пуна шупљих Фраза; естетика, који нису видили свога века естетике; енциклопедиста, који су сву своју мудрост прпили из бечкога „Ететдепћјан-а“; људи, који се нечувеном смелошћу мешају у све, а у истини су само „нуде“, којима је сва критичарска мудрост у Фрази: „Ах, то је скандал!“ Шротив тих јунака наметника оштрићемо 060бито своје перо, да их потерамо у кут, а позоришна управа, надамо се, захвалиће нам се на тој за нас веома потребној борби.“

% (Нови драматург за народно позориште у Загребу.) „Нар. новине“ јављају, да је г. Ј. Евђеније Томић наименован за драматурга народног земаљског позоришта на место Аугуста Шеное, који се захвалио на тој части. Од новог драматурга приказан је 13. Фебруара о. г. нов комад „Брачне понуде,“ о ком смо говорили у једном од прошлих бројева.

+ (Народно позориште у Загребу.) „У1епас“ прегледајући позоришни ред представа за време месојеђа напомиње ово: „Неки верни поклоник пророка Мухамеда, пробавио је покладе у Млецима, те је онде видио јавне маскараде. Кад су га упитали, какав је тај млетачки карневал, одговори Турчин: Дође време, па сав свет у Млецима као да је полудио. Људи нагрђени лете као манити по улицама, вичући, урличући и кукуричући, те чине којекаквих враголија; али дође опет дан, па ти се сав свет згрне у храм, где им силан мађионик намаже чело пепелом, па се људи опамете. Нехотице сетисмо се ове

| причице, кад емо помислили на наше народно позориште. Ту

су св давале за време поклада а за забаву недељног света, лакрдије. Ми смо у начелу против приказивања бечких лакрдија у хрватком језику, јер је то нашој ћуди, нашем мишљењу страна ствар, јер у тим лакрдијама хумор и досетке замењује лудо бенетање и карикатура.“

књижевност.

» („Друштво св. Мохора.“) Одбор словенскога књиже-

| внога друштва св. Мохора имао је 1. Фебруара ове год.

свој први овогодишњи састанак, па је већао о томе, коме да се поделе награде, што их је било расписало исто друштво. Различитих рукописа шриспело је у изобиљу: 30 већих мањих приповедака и 25 поучних списа, али ихјемало било вредних награде. ( тога одбор и није ниједној приповетци досудио награду, негоје примио за календар историјску приповетку: „Иван (боб-

| јески, краљ пољски“. Бољи и вренијл беху поучни

списи. Одбор је досудио једногласно награду од 35 Фор. овим списима: 1. „Спомен на унутрашњу Крајњску“ —

2, „О репатим звездама.“ — 3. „Шта, је пилеж.“ — 4. „Пет племена човечијег рода.“ — 5. „Вртљавица“. — Добри су били још и ови саставци. „Природне пртице;“ „ Словен-

ски Фантом“ и „Одакле туча“. Писцима тих саставака досуђена је награда од 15 Фор. а. вр.

СИТНИЦЕ.

% (Да ли је човек постао од мајмуна.) И осим Карла Фогта. и Дарвина допашће сејош многоме ова прича, за коЈу прима јемство неки американски лист, штојизлази у МемФису. Нека жена, која се хтеде удати писала је из Мемеиса у

| Њујорк тамошњем заводу за женидбу и удадбу да јој нађе

мужа. Понуда дође неком старом неожењеном човеку, коме се жена по фотографији допадне, али како старо момче не беше за женидбу, то јој из шале у место своје слике посла Фотографисану слику свога најмилијег бОрангутанга. Кад је удавача из Мемфиса добила ту слику, одговори старцу овако: „Да вам истину кажем, нисте баш ни најмање лепи, али ми се ипак чини, да имате отворено, право мушко лице. Примам вашу руку.“

Издаје управа српског народног позоришта,