Pozorište
—
“8
Соколовић, Умирите се, господине !
Т ошица. Никада ! Већ ми реците, је ли истина, је ли могуће да је мене ваша ћерка одбила. 0 реците да није, немојте ми оштарнож у здраво | срце забадати, немојте изрећи ону кобну реч, | од које зависи живот или смрт.
Соколовић, Жао ми је, господине Тошице, | али ја вам морам потврдити,да вас јемојаћерка одбила. (Оде)
Тошица (сам) Дакле и он! Истина је дакле!
Сруши се плаво небо на мене, прогутај ме црна | још |
земљо. Ал немојте! Још ја не верујем,
ПОЈАВА ЈЕДАНАЕСТА,
Милица и Штанцика,
Милица. ћутите, господине, ја вам не верујем ни речи! Сви сте ви мушки на једну Форму, 0собито на спрам женских.
Штанцика. Ласкам ви, госпођице, да мене не рачунате међу те мушке.
Милица. А за што не, зар ви нисте истотако несталан као и осталиг
Штанцика. Може бити! Али човек у путу до сталности тумара ваздан тамо и амо!
Милица. Место тамо и амо могли сте рећи од Малчике до Малчике,
ја нисам пресуду из њених уста чуо. Њу идем да тражим, она ми мора рећи лио или та! 0х, Малчика ! (Оде)
(Сврши
| Штанцика. Не, већ од Малчике до ваби ту | се стално настанио.
ће се.)
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Зидање Раванице.“) У недељу 28. Фебруара гледали смо на нашој позорници „Зидање Раванице.“ Овај комад и ако се већ више година није приказивао на нашој позорници, ипак није могао привући много гледалаца. „Боже мој,“ — рече наш неки времешнији сусед у позоришту, — „како се мењају времена! Пре је повориште дупком пуно било кад се давало „дидање Раванице,“ а сада... Еј, еј, баш су ти настала последња времена, кад ето свет не зпа више ни да разликује шта је лепо, шта ли је ружно!“ — Еј, мој стриче! — одговори му наш један други млади сусед, — треба да захвалимо Богу, па нашем позоришту, што нам је очи отворило, те сад можемо распознати добро од злога. Којом срећом да смо могли за који десетак година раније прогледати!“ — Тако 360рише наши суседи у позоришту, а ми, гледајући представу и слушајући песме у комаду, и ако нисмо били баш са свим „созидани“, а оно смо себар веселили, што су сви представљачи, а особито певачи, чинили своје, да комад добро испадне. У томе заслужује највећу похвалу г. бајевић, који је као Раде неимар показао, да се може певати и ако човек није баш при гласу, а за тимлЛ. Хадићева (Влајко). Г. капелника молили бисмо лепо, да други пут боље изглади све несугласице у свирци. која прати песме у комаду. Та то није велики посао, па му се заиста морамо чудити, како није и сам, као ваљан музичар, на ту мисао дошао, него је чекао, да га морамо ми опоменути! —0—
ПОЗОРИШТЕ.
» (мађарско позориште за народ у Пешти). У корист мађарског позоришта за народ, што се сада оснива у Пе-
| шти, приређена је игранка у маскама. Чист приход од те | игранке изнео је 3500 Форината аустриске вредности. Два овака прихода од наших беседа и игранака била би доста,
да се подмири цео мањак у буџету нашег позоришта!
ситнице.
# (Лист и Метерниховица,) Кад је Лист пре једно тридесет година дошао у Беч, оде Метерниховици, којој је нарочито препоручен био. Уведу га у дворану, где се Метерниховица живо разговарала са неком аристократкињом . Поносита кнегиња лаким ником главе отпоздрави учтиви поздрав већ онда славног уметника и градиовним покретом руке своје позове га да седне. Лист седе, али је узалуд чекао, да га домаћица прикаже гошћи својој, или да му да прилике, да се може умешати у разговор. Метерниховипа се забављаше са гошћом својом једнако, као да Листа п нема на свету и као дам није у њезиној дворани. Тек после неког времена умилостивила се кнегиња да запита Листа онако и хоћеш и не ћеш: т
„Ви сте давали концерте по Италији — какав вам је био ћарг
— Опростите, кнегињо, ја сам музичар, ја не ћарим! — одговори поновити уметник, поклони се и остави дворану. Кад је после тога Лист давао први свој концерат у Ђечу, кнез Метерних, да заглади женину погрешку, попе се на узвишено место где је Лист свирао, стиште му руку пред целим светом и смешећи се замоли га: „ја се надам, да ћете мојој жени опростити, што се мало зарекла. Та ви знате најбоље да су жене — жене!“
Издаје управа српског народног позоришта.
2 ИРЦ