Pozorište

ои

О КО)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. |

(„Роман сиромашног младића“) или управо оспрома- | машеног племића, зове се драматисани роман Францускога | порекла, предетављан у уторник 6. марта, којим аутор | шћаше у романтичноме облику да поучи евоје париске | слушаоце, да подстак на племенита дела не долази од | нарави, навике, васпитања и изображености, него да се рађа са аристовратском „плавом“ крвљу. То се може, не само из целога дела извести, него нам ту науку, на завршетку, изреком каже стари слуга Ален, речима: „Ја сам се домишљао, да Гг. Одијо мора бити од племенита рода.“ .

Представа је добро пспала. У првом реду одликовала се Сајевићка као Маргита. Креолску живахност, а овамо девојачки и аристократски понос — у борби е љубављу, није лако изнети на 'видик, али се представљачица свему знала довити, те нам је различне ниансе лепо умела очитовати. — Ларокова није дуга улога, али иште да ее достојно прикаже, које је Маринковићка потпуно извела. Хелтуенова, Обријева п Христина (Поповићева, МаринковиЋева и Зорићева) допринеле су како ваља свој камен кподизању те уметничке грађевине. — Од мушких Недељковић беше доста добар Максим; могло би му се само замерити што је. знајући предобро улогу, сувише брзао и на оним местима, која би управо требало да нам је изнео на углед као у релијеву, и што местимипе беше патетичан место ватрен. — На против Лароку (Суботићу) нема приговора: он зна и уме поентовати све што је и како је требало.Станчић (Бевалан) беше готово озбиљани уман младић место лаки превртљив бонвиван, „лепир“.— Олуга је (Лукић) био изврстан, а од кра Демареа (Петровић) и бољем се надамо. Б.

ТРИОМВА ОР ГИ ЈЕ ЋЕ.

% (Народно позориште у Загребу.) 19. марта прешла је преко загребачке позорнице први пут опера „Фауст.“ Успех није ни најмање одговорио великој муци, трошку и очекивању. „Народне Новине“ признају с похвалом, да су се „само зборови, како мушки тако и женски, веома добро држали. Готово бисмо рекли, да само зборове иде заслуга, што опера. иначе величанствена, није пропала. Оркестар. у пркос неизмерном труду. који је госп. Зајц уложио у подуку и покусе. није био са свим чврст, али је ипак успео, да нам прикаже дивоту гунодове музике.“

Чини се.у осталом, даје управо нека зла коб пратила, ову прву представу. јер ни стројеви, ни застори небеху послушни. Осим свију незгода морао је још и последњи ефекат бити покварен виком на ватру. Премда се између чинова морало дуго чекати, то се ипак није доспело, да се све приправи што је за који чин после требало, те је тако редитељ у последњем призору виком да се дигне „дећјејет“ проувроковао у публици страх, да се виче „Кеџет“. Публика појури на поље и једва се могла умирити и за уставити, да се на вратима не загуши и једно друго не згњечи.

КЊИЖЕВНОСТ. » (Мопитпепћа веграса.) Непажњом књижарском разгласило се било већ од неколико година, да је цело из-

суда

дање миклошићевог дела „Мопштепја зетртса“ ·распродано, % овамо једва је прошло једно 100 комада. Не треба нам спомињати, колико благо лежи у тој збирци за нашу повесницу. Доста је ако речемо, да је овај зборник једини у својој струци. За повесницу и црквену и политичнујужних Словена, „Мопшпепфа вегђаса“ су пребогато врело и нарочито наши правници: могу ту као у каком огледалу наћи слику старе наше земаљске управе. Вредно је дакле, да, сетај зборник међу нашим ученим светом што више распространи, да би могао на бистром врелу окусити драге споменике нате прошлости. За то је и наш славни научењак Миклошић одлучио, да преда делу накладу свога зборника нашим књижарима на југу на распродају, и то Фидлеру и Албрехту у дагребу за Аустрију, а Лазаревићу у Београду за кнежевину Србију. Ми свраћамо пажњу наше књижаре браће Јовановића у Панчеву, дан она набави тих зборника за наше крајеве. Цена је тим зборницима сада обаљена од 5 на 3 Фр. а. вр.

И ВС и ПЕ

% (Емилијо Кастелар,) садањи шпански министар спољашних послова, један од најплеменитијих бораца зарепубликанеку идеју, прави је представник шпањолскога племена. Малена је, али јака става, висока округла чела, тамних ватрених очију, једном речју ватрен Шпањолац. Од својих се земљака разликује једино тиме, што га је природа одарила блатом ћуди и ванредном умиљатошу. Што је стекао за кратко време толикога утицаја на свој

народ, томе није толико узрок његова велика ученост и.

ванредно знање, колико појетична сила његових речи. Нижући слику уз слику, слажући све своје речи у красан склад, развија ону дивну речитост, којаје романским народима као прирођена. Као што некад паризлије свом песнику Ламартину, могао би данас шпањолеки народ своме Кастелару наденути часни прирок „Јована Златоустот“. Кастелару као саборском и народном говорнику може бити да нема данас пара у пцеломе свету. Сада му је око 40 година. На лицу му је неки особити меланхолични израз. Великим, плавим очима гледа смерно и заносно, а јаки му брци јоши већма увећавају тај мушки озбилни изглед. Глас му је јасан, јак, и може да га по вољи превија и развија. У њега је сјајни дар говорнички. У бирању говорничких слика са свим је сретан. Стил му је разговетан, пун ватре, често китњаст. Речју, Кастелар је необично даровит и човек челичнога поштења. Природе је благе и меке, мрзи на пролевање крви. Он је на дику и понос своме народу и отачаству, па и целоме човечанству. „Нашу републику“, вели он, „створила је неодољива лођика, догађаја, а умереношћу својом вачуваћемо. јој живот. Наш народ воли демократска наела. Јесмо ли дакле ради развијати, организовати републику нашу, треба нам само поретка у земљи а симпатије на страни“. Благо свакоме народу, у коме поникну таки људи као што је Кастелађр!

Издаје управа српског иародног позоришта.