Pozorište

|

којом се у нашим народним женским песмама заношљивом лепотом цртају најнежнији овећаји, умела нам је створити и прекрасних примера бевавленог титрања, таљивог боцкања и драге и миле несташности, Тако једомишљата шаљива пвема, у којој мајка драгога куне, а кћи отвлиње :

„Шћери меја, студено му срце !“

„„Мајко моја, ка на гори сунце!“

„При му образ пред људима био!“

„„Мати моја, ка планински снијег!“

„Тамо. шћери, он се обесио!“

„„Мати моја, о грлу мојему!““

„Тамо шћери, вода га носила!

„„На мому га двору нанијела !““

Лепа је пародија натих јуначких песама: „Игра коња комар момче младо Покрај ћошка беле џигерице!

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Без женидбе,“) шаљива игра у 1-чину написао Мирани, приказивана је први пут 14 марта.

За оне који су, као ми, вични да гледамо у свакој модарној драми постање од љубавних заплета, бар с једном женидбом у последњем акту. мора ово ново позоришно делце имати нешто примамљивога већ и за то, што нам одмах изпрва казује, да у њему нема женидбе. Али што је на њему још занимљивије, то је: дату нема ни љубави онота правоверно драматскога кова. која је за модарне храматике тлтака. без које као да не могу да се

устузају до почасног стола у Талијином храму. Немату |

јелне пигле личности. која љуби по драматском пропису а још мање која мисли да се жени. евентуално ла се уда; љубав је ту ражалована ло ниске шарже треће другарипе у друттву винског пехара п песме, што но их не-

ожењени свет, млади и стари. сматра као есенпију животне |

уелале. Женска се, да богме, свака жести, кад осети. да је срество за уживање м даје тада својој срчби маха на различити начин. Писац овога дела имао је добар укус, што је дао својој јунакињи Адели, сатириччог жаока, да се освети својим „обожатељима“ за повреЂено својељубље. Адела је по своме занимању глумица и.ту лежи баш хумористични живац овога делца. јер њезини обожатељи. и ако нису глумци. глумују према њојзи те с тога изазивају Аделу. ла им противстави своју глумачку вештину, да би их на крају дела могла простим грађанским тоном — исмејати. Лепа је страна у техници та, што сваки „Каваљер“ има лругчију нарав, и према, њојзи и свој „олерациони план.“ Чика Мерк је платоничан старкеља; Артур Ребок је млад Фанфарон, хоји себе

држи за „неодољива“ у женском свету; мајор Фламер, по тодинама судећи, пензионар. спада у ону класу људи, што виде у свакој женској град, који и с најбољом посадом,

ме ВБ ме

Гледала га муха удовица Са чардака, пања касапскога“, итд.

Леп је пример шаљиве клетве девојачке :

„Црн ти образ ка' на гори сунце, Тамница ти моја недра била, Синџир алке моје б'јеле руке, А ханџари моји ситни зуби! Моје очи из неба стријеле, Родила ти бјелица шеница,

А бијеле хиљадиле овце,

Све ти краве поље загушиле! То зачула Емшерина мајка: Ко то куне мога мила сина До године моја снаха била,

А до друге и сина родила,

А до треће хаџинипа била!“

(Наставиће се.)

мора подлећи добром јуришу; а Балтазар Лебах је оличена мушка сентименталност, склоњен да плаче, кадта женска одбије. ( оваким нападачима има посла млада Адела, која је дошла да се поодмори мало у мајоровом летниковцу.

Двобоји у дијалозима тако разнога жанра, сачињавају пријатан колорит овоме делу. Победа, је девојчина испрва извесна, како опави гледалац да адоратери имају посла 6 — глумицом. Стручна је зрелост и вештина претегла, и они, који су хтели да симулују осећања, 'уверише се на крају постиђени, да су надиграни. Лена одиста, пријатна лакрдија, та лакрдија „без женидбе !

Главну улогу играла је Сајевићка, разуме се врло добро, за то, што је у њојзи свака кап крви „рлумица.“ Где треба поглед да нас увери, да су љубавна осећања, иза. бусије, ту је Сајевићка ненадмашна! Публика је живо признала ово лепо глумачко својство њезино, изазивај ући јена крају представе, п ако Сајевићка то вече није изашла, томејејемачно крив — машиниста. Суботић (мајорји Сајевић (Артур) приказивали су такође врло добро своје улоге, јер се ове подудараху с њиховим наравима, а то је узрок, што ни Зорић (Мерк) ни Лукић (Валтазар) нису могли да постигну ефекат, који је њиховим улогама исто тако додељен као и оним првима. Рашићу морамо признати, да је изврсно представљао издисциплинисаног „аттитоша“ Вајгла.

Истога вечера приказивала се и шаљива игра „Први састанак“ од чести измењеним особлем. Л. Хаџићева допала се као Љубица и Петровић као Јован. Недељковић беше у срчби јачи него у нежности, ваљда за то, што му глас беше и сувише нежан, те се примећаваше на њему неко усиљавање. Зорић и Ј.Поповићева беше доста добар супружански и родитељски пар, али Пешићу се хоће још студије за улогу Нешићеву. —1—.

Издаје управа српског народног позоришта.