Pozorište

АИ ИН ЕВРА ДАНАЈ

„Атара у пустињи,“ „Пастирска игра,“ „Ожалош- |

ћени младожења,“ „Марија Менчикова“ (трате-

дија у 5 чинова, коју је немачки написао Јован

Михаиловић) и „Артело придворни шаљивчина“ (1801 и 13.). Превод Ант, Јосифовића: „Стрелци“ (1804). Аћима Вујића оритгинали и преводи: „Фернандо и Јарика,“ Љубавна сумња“ („завист“), „Награда и казна,“ „Олепи миш,“ „Крешталица“ „Лунара“ и „Црни Ђорђе“ (1805 до 16), Године 1813 изашла је драма „Прни ђорђе“ на мађарском језику. Једни мисле да ју је написао Балоћ, а други — Секереши, Ако је овај последњи, онда је то некадашњи поп ерпски Анастасијевић, Петар Саранда превео. јетратедију „Сенека“ (1807.); а Аврам Мразовић превео је „Човекомраост и кајање,“ од Коцебуа, и „Паетирска игра,“ од Гелерта, Овде ваља додатии друте различне пастирске игре, које понајвише нису штампане,

Други период започиње Јован Стерија Поповић, кога праведно називају оцем новије наше позоришне књижевности, Његова дела те врете јеву: „Светислав и Милева,“ „Милош Обилић,“ „Лажа и паралажа,“ „Несрећно супружество,“ »Тврдица,“ „дла жена,“ „Покондирена тиква,“ „Владислав,“ „Сан Краљевића Марка,“ „Смрт Стевана Дечанекот“ „Хајдуци,“ „Женидба и удаја“ „Београд некад и сад“ „Лахан“ и још других 9 комада који сеналазе у рукопису. Историја, а нарочито српека, била је извор, ив кога је Ј.Поповић стварао евој трагички свет, Плодан игибак дух његов, који ве лако могао наћи у свима приликама и временима, вешто је представљао тужне успомене давне или новије нам прошло сти или као борбу историчких начела или као борбу страсти и карактера. Готово је свака драма његова школа, у којој Орбин налази не само уметничког уживања, него му ве њоме сенажи инегује овећај за народност, јер су екоро све драме стеријине из оних времена, којих се народна свест јопгживо већа и која ву мање више везана в народном вадашњошћу. бОетали драматичари овога периода беху: Стеван Стефановић (Цар Урош), Лазар Лазаревић (Владимир и Косара, Пријатељи), Атанасије Николић (Марко Краљевић и Арапин, Женидба цара Душана, Краљ Драгутин, дидање Раванице), Константин Поповић (Турци у Бовни, или смрт Милошева, Дар благодарности или Константин и Милева, Сљедстви-

ја злодјејетвија, Књаз од Херцеговине, Невини

стид или Федор и Марија), Сима Милутиновић

Сарајлија (Дика прногорска, Милош Обилић), Исидор Николић (Мар Лазар), ђ. Малетић (Паразит, Апотеоза великом Карађорђу), Светозар Милетић (Пастирска игра, Марта посадница, одломак у рукопиву), Алек, Павловић (Заробљена Милка). (6. И, ђурковић (Пијаница, Два оца, Два на= редника, — Пољубац, Две кћери на удају, Рајко берберин и његов језик, Љубавно писмо, Две варалице, Како муж евира тако нека жена игра, Жртва господске љубави, Двоструки отац, Вереница, и многи други преводи и оригинали у рус копису), Петар Петровић Његош (Гореки вијенап, Шћепан мали), Димитрије Нешић (Српека вила на Косову, Најевац), Матија Бан (Мејрима или Бошњаци; Добрила и Миленко, Смрт кнеза Доброслава, Цар Лазар), Димитрије Гавриловеки (Шарлота Кордеј), Василије Јоважовић (Војелав краљ врпеки,. Момчило војвода краља Дечанскота), Милан Негован (Вернсет граничарска), Стеван По-

повић (Смрт цара Николе), Од Хрвата тога вре-

мена одликују се: Димитрије Деметер (Љубав и дужност, Крвна освета, Теута, Љубав и злоба, опера „коју је обукао у музику Лисинеки, Гробничко поље, езе изворни комади, а преводи ву му: Обаларева кћи, Господар и роб, Лудост и Лудорија, Нежна родбина, Лудница, Хрватска верност, Заручвик изаручница, Пропаст царства српскога, Агнеза. Бернауерева, Сиромашни Маркив, Таст за свашта, Гарибалди, Ерлантина, Шах краљу, Макбет, Дипломат етаре школе, Хедвига, Помоћ изненада, Гвоздена образина, Клавиго, Ружа и Ружица), Иван Кукуљевић Сакцинеки (Потурица , Јурани Софија, Гусар, Стјепко Шубић, Два брата, Пораз Монголаца), Мирко Ботовић (Франкопан, Степан последњи краљ босански, Матија Губац, краљ еељачки), Ј. Фрајденрајх (Граничари, или збор на Илијеву, Прна краљица, или проклетство на Медведграду).

Преводиоци позоришних дела били су: Васа Јовановић (Ромео и Јулија, Сигфриди Геновева), Михаило Витковић (Одело из Трста, Жртва на емрт), Паво Михајловић Рожа (Креташи), Марко Јеливејић (Велизар, Александар и Наталија), Антоније Арновљев (Виргинија, Познато страшило), Безимени у Београду (Феодора, Стари кочијаш Петра ПЕ), Лазо Зубан (Пизаро, од Шеридана, по Коцебују: Шпањолци у Перу, Човекомрзост и