Pozorište

ког У НОВОМЕ САДУ У ПОНЕДЕОНИК 3!. ДЕЦЕМБРА 1873. 77777

Ма 4 подина 1. пр

вез ИО ЈДАИШТЕ

путну 40 БРОЈ 60, >= збир

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА ВЕДЕЉУ НА По ТАБАКА. — стоји ЗА нови сад 40. А НА СТРАНУ 60 нов. ИЕ — ЗА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 за жиг сваки ПУТ.

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКОГ ПОЗОРИШТА,

(Наставак.)

Драматека врета песништва пониче и поче се развијати у нас најпре у Дубровнику шестнаестог и седамнаестог века, где је уједно и приказивана. Духовни живог дубровчана свакако је у целој културној повесници нашега народа понајзнатнији појав, Покрет далматински и нарочито дубровачки од почетка 16, све до почетка 18. века самосталан је — и то једини самостални — културни Фактор у повесници духовнога развитка нашега народа, Најјаснији је доказ томе, да се у духовним производима тога времена појављује течајем времена све то више права словенска жица, а и то нам показује замашај духовнога развитка, да се наши писци с оног краја Велебита нису само латили писања драме, те најтеже струке песништва — већ да су управо подигли живу драму; т. ј. народно позориште, По Армину Павићу, који је написао „Хисторију дубровачке драме,“ сачувало се 87. драма, које се већином налазе у академичкој књижници у Загребу и у Фратарској библиотеци у Дубровнику. Али без сумње да их има и више, уверени смо, да би их се још нашло по приватним књижницама по Дамацији, а и загребачка надбискупска књижница има многих рукописа, који нису наведени у павићевом делу, Велика штета, што нам писац није изнео у свом делу и слику књижевнога покрета далматинског, како бе из њега, развила драма и позориште, и то почевши од побожних приказања еве до онога времена, када је Палмотић почео етварати народну драму; па да је после нацртао; како је малаксавањем духовне радње пропадала и драма и позориште, А овим тога јамачно би та иначе вредна књига још занимљивијом постала, да има више тачнијих бележака о самом позоришту, о сценери-

ји и о глумцима, а да би их се мотло наћи, не сумњамо ни најмање, јер се зна, да су неке драме приказиване све до последњега века, дакле се по предању могло много што шта побележити, Новија наша драматска књижевност може се ноделити на троје: период, 25 година, од 1750 до 1825; — Џ. период 35 година, од 1826, до

1861; — Ш, период најновије време, Карактер је првога времена: историјски комади — реткост; повише драмица библијекога,

садржаја и пастирских игара („еклога“), понајвише у рукопису; најпосле понеки превод е италијанскога, немачкога и других језика, различитога садржаја,

Овај први период отвора историк Јован Рајић, у Карловцима 1758, својом трагедијом: „Смрт цара Уроша“ у рукопису, штампаном доцније, 1798. у Будиму, као пречишћено и поправљено издање, За тим; колико данас знамо, долази „Прекрасни Јосиф,“ од непозната писца, тек 1760 (парче преписа налази се у ђ. Рајковића). Па онда у Бечкереку 1783. „Александар и Наталија,“ или „Петар велики, цар руски,“ (Дело тога имена штампао је, 1838 у Будиму; Марко Јелисејић, учитељ бечкеречки, може бити, да је то исти комад.) Сад почињу већ и штампани преводи с италијанскога (Голдони) и немачкога (Ксавер) од Манојла Јанковића у Бечу (1787 и 89,): „Трговци“ „Благодарни син“ (оригинал), „дао отац и неваљао син“ Калуђер Вићентије Ракић превео је е грчкота „Жртву Аврамову,“ а напивао: „Алекса божји човењ“ „Мученица Варвара“ (1797 и 98.), који су списи после више пута прештампавани,у првој четвртини овога, века јављају се преводи Мојсија Игњатовића ·