Pozorište

ЗВЕР ИН ЕЕ

тељ својим ученицима вели: „Шустите дјецу нека долазек мени, и не браните им; јер је таковијех царство Божије.“ Али овег скремног проповедника слова божијер протерају устаници из елужбе, и ако сетоме противи општина. Без хлеба, не зна јадан Перен шта ће да ради, него хајде да иде у Париз, да потражи некадашње своје пријатеље, који су добили под конзулатом масне службе, па да их замоли, да га врате у његово мирно сеоце деци његовој. У Паризу потражи своју нећаку Тереску Ј. (бајевићку), добру зли сиромашну девојку, која залаже и крст с врата, спомен од матере своје, само да јој ујак не гладује. Веома је лепа црта у переновом характеру, што устаје од стола гладан, када од заручника терескиног Бернарда (Недељковић) случајно дозна, да је Тереска крет заложила, само да му набави доручка. Перен би хтео да потражи своје старе пријатеље, али све некако налази изговора да не

иде, само да их не би морао узнемиривати. Један од тих | његових пријатеља је и Фуше (Зорић) вешти министар |

полиције. Каква разлика између та два пријатеља! Велико знање и умење, познавање света и људи учинило је, да је Фуше дошао до најглавније службе у држави: а јадан Перен није се могао одржати ни у својој парохији!

Фуше, и ако му је скупо време, опет потражи свога старога пријатеља, чим дозна од полиције, да је Перен у Паризу. Намера му је, да помогне Перену. А то је заиста веома лепо од министра! У наше дане многи, чим се мало горе попну, одмах не ће да виде своје старе пријатеље. Кад гледамо са висине, долазе нам наши некадашњи пријатељи тако малени, али тако малени, а из низине изгледају нам опет они горе тако мали, мајушни! Фуше гони свота пријатеља, да му каже шта жели, али Перен заборави на све, штоби му могло помоћи, па приповеда своме Јосифу како су као деца дивно живовали. Фуше гледа на свој сахат, казује, да му је време одмерено и жури свога пријатеља, да му каже, у чему биму могао помоћи. Ето невоље за Перена. Сада нити види, пити чује што, па у место да каже што га тишти, а он тузвивне: „А ти ми бар, Јосифе, допусти, да те се сит нагледам!“ У то долази полипајни саветник Дезоне (Сајевић) да зове министра првоме конзулу. Сада опет Фуше нити чује,

нити види што друго него дужност своју, па у хитњи препо- |

ручи Перена своме полицајном саветнику. Дезоне, који је одтлаве до пете само полицај, мисли, да Перен, кога му је

препоручио министар, не може нико други бити него у- |

хода. И ту почиње комичан да будебезазлени и поштени Перен : постаје ухода а и не слути да је то! Комичан је по ситуацији, па према вешто исплетеним приликама сад спасава, а сад опет упропашћује Француску, или полицајски говорећи првога конзула, јерпо њима је: 1 стађ с'ев ћи. — Полиција је ухо и око држави; зна много, али не све. Тако зна, да се снује нека завера против првога конзула, али не може, да јој похвата трагове, него тумара по мраку и тамо и амо. Али конзуо дознаје и мимо полицију за ту заверу, па дозива министра и налаже му, да му за два сахата поднесе извештај о тој целој завери. Фуше добије нос, али прогута гњев свој, па долази, да на Дезонету искали срце своје с претњом, да ће га отерати, ако за један сахат не уђе у траг завери. Завере мора бити у држави када је год министар

треба, а ако је нема, добра полиција мора је створити из ока из бока! Девоне стрпа нос у Футрол, дозове све чиновнике, уходе и целу „држ га де“ гарду па им на кратко заповеди, даму за по сахата или пронађу или створе заверу, јер ће их иначе све до врага отерати! „Када већ крадемо новац држави, а оно бар да се чинимо, да нешто и радимо!“ — вели Дезене.

Крисак (Марковић) ватрен и занесен легитимиста заиста снује заверу против живота конзуловог. Перену дође случајно у руке комадић хартије, на којој су написана имена завереника, Том хартијом тражи себи улаза грађанину Дезонету.

Препредени полицај Дезоне чим погледа хартију одмах похвата све конде завери, онај час нареди, да се похватају завереници, а Перена држи за спаситеља Француске. Крисака са. његова два, друга (Петровић, Божовић) ухвате. Дезоне мисли сада, да је Перен највештији полицај на свету, па како мора да иде брзо министру, то поверава ухваћене заверенике Перену, да их саслуша, и испита, и да им обећа помиловање, ако се покају и све кажу. Перен је сада тек ју свом правом елементу. Говори им од срца тако лепо, да завереницима засузе очи од његова говора. Перен сада мивли, да их је „обратио“ са свим, па их пушта да изађу на тајна вратаоца, којима и он долази министру, мислећи, да завереници за то не ће да иду главним уласком, што се стиде жандара !

Овај начин переновог поступања пробуди у Крисаку боље, племенитије осећаје, па не хотећи се неблагодаран показати према министровој веледушности (он мисли, да га» је Перен пустио по налогу министровом) окане се завере и Перен заиста спасе Француску — т.ј. првога конзула, али уједно дознаје и то, какву је службу добио од свога пријатеља из детињства. Срамота растужи и савлада јаднога Перена тако, да не ће више ништа да зна ни за свога Јосифа. Једва га умири Фуше, што је био ухода и против воље своје и предаје му декрет, којим се повраћа на стару парохију у своје сеоце. Како је већ то верно карактерисано. што на чистоме небу ове добре душе срдња прелази само као лак облак: Перен лако прашта и радује се, што му је пријатељ из детињства опет добар и племенит човек.

Ова шаљива игра написана је још пре тридесет година, али и сада је тако лепа и свежа као: кита пвећа данав узабрана.

Представа овога комада била је слаба, па за то не ћемо у интересу самих приказивача много говорити о њој. Једини Ружић показао је у своме Перену, да је уметник, који размишља о својим улогама, и који увек гледа, да нам верно изнесе све особине карактера, којег приказује. Ми смо, гледајући Ружића, упоредили његову игру са игром покојнога Маринковића, који нам у тој улози никако не излази из памети, па смо пронашли, да је Маринковић већ по добродушности, па и по целој природи својој, био као створен за Перена,а Ружић је уметношћу накнадио оно, што му је природа усератила за приказ переновог характера. =

Издаје управа српског народног позоришта. |