Pozorište

5857

мрачној ноћи — а бофија пружа срце своје подмуклом свету нек напери своје стреле на њега, она не брани јер је у овом часу поживела један цео век. (Друга радња П. дела.)

У кабинету смо изборног кнеза. Кнез кори свога сина Ђорђа што бадавадише, пребацује му да не уме своју жену да освоји за се. Међутим и он као и отад оженио се само ради користи, што му је жена донела за, своје 10– томство изгледа на енглески престол. Из разговора је јасно да је стари кнез учинио у своје доба да Кенигемарк оде у Целе, да избаци кнеза брауншвај ског из седла, да би син му Ђорђе добио Софију и њено богато наслеђе, да би као потоњи краљ енглески уз краљевски сјај имао и пун џеп. Стари кнез је имао све конце у својим рукама. Кпез му каже ЕДЕО му жена љуби Кенигемарка, и право има кад он ревнује и не уме њу да начини љубоморном. Тим је бачена ватра у срце ђорђево. Бушова је још већма распири и кад се после бофија, и Кенигемарк састану у вече у башти — Кенигемарк позван лажним писмом боФијиним — појављују се од Ђорђа послани људи с којима се Кинигсмарк бори док не клоне у борби. ђорђе бесни над својом женом, која занесена својом љубављу оствариће је ако не овде на земљи она ће уживати у световима где не допире власт мужевља. (Трећа радња П. дела.)

Са, тога потреса. Софија је изнемогла, оболела. Ђорђе чини још поеледљи покушај да не остане срамота нањеговом имену. Софија ће пре погинути него што ће приближити човеку коме су руке пошкропљене невином крвљу Кенигемарковом и убиством Солимановим, који је у оној баштенској појави био устао у обрану своје господарице. Софија хоће да још једном види умирућег Кенигемарка, који не може умрети кад је она код њега и полази с Кнезебековом њему. Стара књегиња тражи своју снају и кад је не нађе дома баца се у бригу — закњитама. У том се враћа Софија праћена од страже, и стари кнез означује њезино одсуство као бегство матере од своје деце а то је злочин и обешчашћивање оца. Састао ве државни савет који је осудио крунску кнегину на Ппрогонство, Кнезебекову на затвор. Софија се прашта са својом децом а свети се мужу своме том племенштом осветом, што себе означује грешницом а мужа свога невиним. Кнез Ђорђе сад тек провиди сплетку грофице Бушове, коју прогања са двора. У том се јавља и за смрт грофа Кенигсмарка, (Четврта радња П. дела.)

Из овога у кратко изведенег садржаја види се да је дело пуно драматског живога. ба многога лирскога елемента у првом делу полет му је пеобично жив, УтисаЕ на гледаоца много интензивнији. У другом делу, коме је драматска вредност претежнија, утисак би био интензивнији,

"да је у спореднијим улогама мање опширности. Карактери

су психолошки истинито изведени. У првом делу тврдокорни отац коме је интерес дома најпречи, поводљива мати која за, љубав мужевљева мира жртвује кћер, министар коме су сва средства добра само ако цели воде и џеп му пуне, препреден лупеж који за новац чини све — двоје млади, који су слепи у заносу своје љубави, и младожења који се жени за то што му је отац казао да треба да се жени и да узме ту и ту, а љубав ће већ после доћи и сама

| | | | | | | |

| |

| | | | | |

по себи. У другом делу кнез Аугуст нам је представник облапорног великаша који живи да ужива — коме је „све на свету релативно“ а његово сопетвено благоутробије најпрече. Класичан је ансамбл: кнез облапорац , Лајбниц будилник данашњег реализма и болиман представник Фатализма — кад те три струје светске културе стану једна према другој. С једне стране Ђорђе као муж који би хтео да га жена љуби а с друге стране бофија жена му са срцем, које стоји изнад воље људске и потакнуто незнатним спољним поводима стрми путем, ког му је природа означила, ма да тај пут свршује из освете и љубоморе мужевљеве поразом у Физичном свету. У средини интритантка дворкиња која свом жестином презрене љубави залаже сву снагу да једним хитцем задовољи и освету и

задобије место на престолу. Радња. носи колорит свога.

времена у ком идеализму није сметало да кад промаши циља рије по калу чулности, а будећи се реализам да полеће до идеални врхунаца чисте платонске љубави,

Место нам је одмерено а да се можемо дубље упуштати у оцену лепота овога дела. Дикдија му је у најважнијим моментима лепотама својих метафора чисто заношљива. Цело дело као таково, још ако се писац приволи да га у другом делу, у партији Јурговој и кнежевој, скрати, јесте једно од најбољих комада у нашој позеришној реперторији. Да је оно представљено на богатијој позорници загребачкој или београдској, не сумњамо, да му сценични утисак не би био далеко замашнији.

Што св тиче саме представе, то можемо у целости бити с њоме задовољни. Сајевићка и Ружић су своје тешке улоге таке вешто извели, да држимо, да ће и сам писац бити са таким интерпретима задовољан, Маринковићка није умела у првом делу да нађе оне нежне откуцаје матерњега срца, а идући у свечаном венчаном спроводу у обичној собној хаљини, чинило се, да сама багателише своју удогу; као херцегиња Аугуста била је изврсна, не мање Сајевић као изборни кнез. Игра Ружићкина, Недељковићева, Добриновићева, Марковићева, Лукићева и других била је одмерена према духу њихових улога. Л. Маринковићевој би препоручили за ту улогу да развије више осећаја и да се чува говора неприродним јој гласом.

Позориште је и првога и другога вечера било пуно, и публика је Сајевићку и Ружића, при сваком важнијем моменту награђивала обилатим изразом свога допадања. Писац је на крају другога вечера изазван и из публике му је бачен венац. По успеху ове прве представе можемо се радовати, да је наше позориште оваким изврсним делом умножило своју реперторију — а писцу можемо честитати, да је својим песничким производом умео тако лепим и пријатним уживањем пупа два вечера доиста занимати нашу позоришну публику. С. В. П.

+ 0 35.060 Ри | % (Две удовице.) У чешком народном позоришту у Златноме Прагу певала се 23. марта први пут изворна опера: „Две удовице“ од Мирослава Сметане. Вештаци веле, да је то ново дело даревитог Сметане много боље него „Продана невеста,“ ; Издаје управа српског народног позоришта.