Pozorište

УРАКА МАРА А,

Друкчије се влада онај, који је научио 6авлађивати своје афекте, И он истина у први мах мало подлегне, али брзо дође себи; погледа страшилу у очи, на га тиме обеворужа,

Ужасавање је животињски а страх људски - афекат,

Ко се престрави, тај - прво виче, Речи су му кратке и жестоке, глас дреће; говор је брз, тонови јасни, Када изговара дуже“ ставове, то их прекида, удишући у себе нова „ваздуха, јер страва прекида дисање, које тек мало по мало долази 'у ред.

НИ ужас прекида дисање. Услед тога, настаје малаксалост, при којој је тлас полујаван, јак не долазећи из премју него из грла, Говор је бра, у течној 'овези, Ужаснутога спопада дрхтавина, зима му је, зуби му цвокоћу,

11. Гадљивост, гнушање.

Гадљивост је чулни афекат, који прелази у тнушање онда, када се покушава, да се удаљи предмет, који изавива, гађење, Што је гадљивост птнушање веће то елаби и снага човечија, и воља животу,

Гадљивост је животињска особина, те није естетична, У глумачкој уметности може бити товора само о моралном гнушању. Начин и ступањ овога различан је по различитим сталежима и темпераментима. Код образованих људи постаје лакше него ли код необравованих, При изражавању гадљивих речи шире се уста као при пакости, само што веу првом случају речи већма избацују. Гнушање изалази на видик двојаким начином: илисе учовеку распали срџба;и тада товори у кратким ставовима, опоро, ватрено живо, али не одвећ гласно; или ее у њему подстакне презирање, које се хладним, опорим, мирним тоном изражава, Ставови се браво завршују, тонови су одлучни,

Ш Стид, блесавост, укоченост и кајање,

(тид постаје, када ве човек уплаши поеледица од рђавог дела, које је учинио.

"Стид је разнолик као и извори му. Из стида рађа се блесавост, која може прећи у укоченост и накараду.

Стид изазива. кајање, а ово. рађа презирање себе сама, које је стање за човека најопасније,

Кајање нас мучи и подрриза нам живот и онда, кад је стида већ давно нестадо, Оно је

кадро да подстакне човека и на боља и племенитија дела,

Прва три афекта припадају свим петорим чулима, а у друштвеном животу налазе се највише код женских, дакле им је место у шаљивој игри, Изражавају се слабијим гласом, говор застаје, јер је нужно који пут уздахнути,

Кајање је скроз моралан, дакле трагичан афекат, који се различитим начином изражава према томе, какав је који темпераменат, или особина човечија, Слабе душе обеснажи кајање са свим; племените, велике и добре подстакне, те почине племенита, узвишена и велика дела,

Сангвиник се каје брзо; али недуго, не поправљајући се; меланколик сам себе григе; колерик баца кривицу евоју на друге, па ако то не може да учини; то у тишини сам противу. себе бесни; Флегматик дрмајући главом тужно товори: Ово нисам требао, учинити,

Кајање се изражава, као: и бољ Велико кајање је немо, стеже прса; не дајући човеку да дође до речи, Као бод тако и кајање ублажава се плачем и сувама, после којих тек долаве речи и изражај, Када ее ко каје, што је сам учинио кривицу; па је несретан, онда ве то кајање. изражава лаганим речима, тон појединих речи је дугачак, таван, средње јачине, На самоглавницима је особити притисак глава, који је сличан певању. Кад и кад дреће тлав на отегнутим самогласницима, Глас, којим ве кајање изражава, тужан је и долази из дубљине првију, По. различитом ступњу кајања различити су и гласови, којим се оно исказује. Они су меки, топли или тешк,

У овом тону исказују ве и жалост, јадовитовт, брига и туга; које све постаје: услед бола због учињеног, рђавог. дела, |

Али кајање може бити и жестоко, Онда од туговања постаје лелек, кукање, То се еме на позорници изразити само до неке границе, не грешећи противу закона лепоте, јер се кајање, када је на највишем ступњу, не може подносити нити изразити,

При лелеку се у место тамног гласа као и код туговања употребљује јасан тон, у место меканог опор, у место мирног жив, Тон је јачи, Но и овде се мора пазити, да се не претера, јер повловица вели: Пи зе ап пасше 1 пу а ди: пп раз.“ (Од узвишеног до смешнога само је један корак.)