Pozorište
који је превучен леденом кором, али која се при првој тутњави изнутра растопила. Ми смо задовољни с том вредном младом глумицом, чија је једна од бољих врлина, што хоће да научи што. «
У Иви Црнојевићу је оличен, страстан, самовољан, јуначан тосподар; који се ни на што не обзире. Његова, воља, и задана реч су главни покретачи деловања му. Он јеправи трагичан јунак. Рајковић га је тако публици и приказао. Том приликом смо увидили, шта је глумац кадар да учини, кад разборито студира улогу своју, кад сеу њу ју живи и све своје осећање, дубоки афекат, положи у улогу, те у онај мах, кад приказује, није ништа лруго, ван оног, ког приказује. То за то спомињемо, јер је т. Рајковић, пре седам година у истој улови као Иво Шрнојевић, први шт пред публику и то баш пред нашу у овоме Саду ступио,
У Јевросими је прототип српске мајке, не само из оног века, већ и из овог, овог нашег. Њезин је делокруг кућа, њезина се љубав концентрише у љубави према мужу и детету свом. Није дакле чудо, да јој се поремети памет, кад јој се ти једини идеали сруше. Госпођа Ружићка је потпуно схватила доста тежак положај Јевросиме. Ван других њезиних врлина још је и то краси, што своју улогу свагда, зна — Драгиња Ружићка никад не запне, никад не дођеу неприлику.
Максим Нрнојевић треба, да је прави трагичан јунак, ал овде некако није, више је споредан, више пасиван и нестаје чисто поред отвећ активног оца свог, Иве, Максим долази тек у други ред, и ма да је прави јунак ствари, није прави јунак трагедије. Ружић је Максима, кога је песник, тако рећи, врелом својом крвцом нацртао, тако верно, тако дивно приказао, да смо том приликом имали пред нама, правога вештака. Ваља још додати, да је Ружић ономад први пут Максима представљао, и гле, како је ишло све складно, тачно и дивно, „Непонижена моја сирото!“
Милош Обренбеговић је лепа ал несретна улога. Ма да је симпатичан, ипак "не можемо да та заволимо; јер: није ништа. друго, до оруђе у рукама самовоље Иве. „Тражите жену!“ рекао је један француски дипломата, кад се изродио неки велики рат. То се може, ма и не с тим. последицама, рећи и овде, јер је жена раскинула свезу између два побратима. Ону мекост, ону оданост, и ону страст, која се у Милошу изражује, приказао нам је Сајевић особито красно. Једно бисмо имали само да приметимо том даровитом и пначе рутинираном глумцу; да поједине речи „српскије“ каже и да не заноси тако непријатно, које особито при афектима ухо наше дира. Иначе можемо Сајевићу само честитати, јер је глумац, ваљан глумац.
Ваља нам још споменути Надана Бојимира: остале су улоге споредне. Без интригана нема замршаја, нема праве радње, јер увек мора бити неко, који ће јунаку да пречи пут. Интриган истина падне, аж с њиме п сам јунак. То су стручне улоге за Марковића, ту може развити своју глумачку вештину, па он је и одржао мегдан — наравно у уметничком смислу. | 3 [2
170 38 ОХРИ ШРИ,
" (Народно позориште у Београду). „Српске новине“ почеле су доносити у најновије време извештаје о по-
РИМА
. Издаје. управа, сриског народног позоришта,
зоришним представама. Ми ћемо по њима јављати шта се тамо збива, кад се не ће нико да нађе, да нам што пише о тамошњем позоришту. Тако читамо у броју 78. истих новина. од 9. априла о. г. ово: „У спомен примања градова представљен је 6. априла о. г. у нашем позоришту „Јован Хус“, народна чешка драма у пет чинова, коју је написао Јосиф Кајетан Тил. У Чеха био је Тил (рођен 1809 умрђо 1856) међу првим песницима. Највише и најуспешније радио је на историјској приповеци; његова позоришна дела не могу да издрже строги суд критике са стране естетичне и драмско-техничке. Тил је написао више драма, но понајбоља му је од свију трагедија „Јован Хус.“ Ово дело напивао јелу Бечу 1548 године; на чешкој позорници га сад слабо представљају. ЈПто су Тилове драме другога реда, узрок је, што је био принуђен радити брзо, јер као драматург чешкота позоришта бпо је обвезан написати за извесно време известан број нових позоришних комада.
Што се саме представе тиче, она је испала добро. У колико смо кадри оценити, најбољи био је Хус, исто тако Талечи Хусова мати. Ансамбл био је добар, изувимајући неке ситнице, које су у природи самога комада, јер се за њ тражи мното веће особље, но што га има у нашој позоришној дружини, а траже се и много већи трошкови на тардеробу, што наша позоришна каса за сад није у стању учинити.
Како чујемо, управа, је увела овај чешки комад за свечану представу из призрења према чешкоме народу, који нам се тако братски одазвао у овим тешким данима борбе и искушења,“ ;
# (Народно позориште у Београду). „Јавор“ доноси ову белешку: „Као што читамо у званичним „Орпским новинама“ министар просвете поверио је управу народнога,
позоришта секретару у министарству просвете и члану по--
зоришнот одбора, г. Милораду Поповићу Шапчанину, који се готово непрекидно бавио 6 позоришним стварима од т. 1867. као члан одборски, секретар бившег великог одбора позоришног и известилац за позоришне ствари у министарству, и који је као писац лепих приповедака из народнога живота изалнао на; тлас у нашем књижевном свету. Ми се радујемо, што је једини стални уметнички завод у целоме Српству добио за управитеља човека књижевника, који ће, бар се тако надамо, знати и умети управљати тим просветним заводом као што треба, а српској влади, у интересу
|налштег просветног напретка, морамо бити захвални; што је
тим избором својим полазала, да јој опстанак и напредак народнога позоришта, заиста на срцу лежи. Досадањи управитељ позоришта г. Јован Ђорђевић, који је народно 1980ришште тако рећи из ничега створио и за шестнаест година, позоришту као управитељ и драматург у нас запста ретким пожртвовањем послужио, решен је од те дужности на њетово сопствено захтевање и одлази за управитеља. шабачке гимназије. Ми, који цео рад г. Ј. Ђорђевића око позоришта добро мознајемо, од срца жалимо, што је он напустио по8о-
риште, око којег је стекао био себи неумрлих заслуга. ТРу-
ту за његовим одласком блажи нам једино та нада, да ће он п даље позоришту, као прави отац милом чеду своме, саветом и радом бити од помоћи и корпсти,“
== | | |
|