Pozorište

„~~~ 58

име

О

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

; позоришна игра у 4

(„Боман сиромашне девојке“ чина, написала Жорж Санд.)

Лане преминула мадам Дидван, с псеудонимом Жорж Санд, понела је са собом на онај свет силне лаворике, што их је стекла као романсијерка. У последње време, кад је већ имала славе на пољу романа ачав та за, окуша се она, да пише драме, па производ тог њеног окушавања између осталога је и „Роман спромашне девојке“ („Мага де УЏлегаег“). Већ наслов ове позоришне игре нагонџо је нас, те. смо се сетили Бирхифајферкине „Ловудске сиротипе“; а кад видисмо ту „сиромашну девојку“, нађосмо у њој нашу познаницу Џену Ејреву, да богме у другом издању. Дала би се између Џене и Сандовичине „Каролине Сен-Кенејеве“ повући паралела; али томе не видимо разлога; та зар не могу бити и две, и три, а и више драма о гувернантама, што срећне „каријере“ правег Па нема сумње, да при том свака на оригиналност права имати може. Ко се“ сме и усудити, н. пр Каролину Сен-Женејеву за копију Џене, или можда Џену за копију Каролине сматрати» Па и иначе, (кад већ Бирхифајферку амо потегосмо), баш је ивмеђу њих две, Сандовице и Бирхифајферке, у склапању делине њихових драматизација грдна разлика: Бирхифајферка, рачунајући само на ефекат, улива више живости у своје драматизације, док Сандовица, баш канда зазирући од силног, по свом основу често неоправданог ефекта, опет у други екстрем пада; код ње се акција тако тромо — не знамо згоднијег-ивраза за, оно немачко „већјеррела“ — развија, да је чисто тешко пробудити у икога интерес за ту акцију. У позоришној игри „Роман сиромашне девојке,“ која је у суботу 16. априла О. г. први пуг преко наше позорпице прешла, чекасмо ми пуна три акта, да се што релевантно дотоди, што би живота у игру, а тиме и интерес у гледаоце унело. Све што се за време та три акта збива, ангажовање „сиромашне девојке“ код маркизе Виљмерске, „рафег рессам!“ маркизиног заблуделог сина, шпекулација брижнога тутора, грофа Динијера, да. своју пунилу збрине — све су то мање више доста ирелевантни чини, Тек кад се у мар- | кизу Ирбену породи љубав, кад иста изби на површину, кад | у ладној промишљености „сиромашне девојке“ наиђе на тихи | отпор, кад између маркиза и брата му херцега. уве маха, прека саревњивост, која доведе до међусобних изјашњења, што маркизу малојда главе не дођоше — тада тек настаде прави живот, тада тек постаде цела ствар интересантна, па таква остаде онда до краја.

Но Сандовица нас је добро п отштетилг радосмо „тромост“

ва то, што моакције у почетку сносити: дала нам је тим прилике, да што мирније штудирамо увор-карактере, што нам изнесе у Каролини Сен-Кенејевој, (Ј. Сајевићка), у маркизу Ирбену Виљмерском (Ружић) и честимице у старој маркизи (Д. Ружићкај, у грофу Динијеру (Рајковић). Апостаде, на које би иначе и погдекоја сен пасти хорала, ретуширала је она тако, да им човек врло радо коју ману и кров прете

2

о)о

гледа. Ето нам н. п. херцега Гајетана (Сајевића): овамо бекрија да му лара нема, а овамо му за сваким кораком иде, скоро из сваке речи ивлази њежни син и доброћудни брат; па неможе човек ништа замерити ни „безазленој“ удавачи Дијани (М. Рајковићка), заборавној, борнираној бароници Леонији (1. Хаџшићева). (бе су пначе из дна душе искрене, ваљане, последња и одана, потпомажућа пријатељица -— све својства, која су кадра и сувишну безавленост, и заборавност, и борнираност у крај отиснути.

Реклисмо, да је сандовичино зазирање од ефекта имало једну немилу последицу, наиме тромост у акцији; но има то зазирање и једну врло добру страну. Опо чини, да човек сваки „поједини чин у игри оправданим сматра; не догађа се нишга, што би га фрапирати морало; ништа, где би се запитати морао: А одкуд тор А како то док „лов за ефектом“. врло често до тог доводи. Шри том лову, зета зећоп аПе Уијске гејз5еп, мора помоћи какав деца ех гласјала, мора издирати какав облигатан „ујак из Америке“, а да такви „сопр“ ови често до несмислице воде, не треба ваљда ни спомињати. Сандовица се тога чува, а то је само доказ њеног ваљаног укуса.

Срећни завршетак комада као да нам се сувише нагло формира; но на то нас приправља одмах у почетку она силна оданост маркизе спрам „сиромашне девојке“; тако се само онда и схватити може привољење маркизе на савез Ирбена, маркиза Виљмерског, са иначе, по звању бар, олскурном Каролином. ђаволан Гајетан мораде се задовољити са: ђаволаном Дијаном; тутор Динијер није баш ништа прдтив тога имао, па тако се мање више по све ствар срећно сврши. У роману, из кога је сиже за ову позоришну игру узет, истина да Ирбен и Каролина тек још после неких аастлатпа гегипа улазе у мирно пристаниште брака, али би сувише дуго било пустити их, да и та стадија пређу; доста им је и ово патње било,

Наш суд о комаду је тај, да исти није без унутарње вредности. Већ ради дивно надртаних карактера насловне јунакиње п маркиза, Ирбена требало би му уступити стално место ,у репертоару нашег народног позоришта, и то још тим више, што већини наших глумаца прилике даје, да нам се са најсветлије своје стране прикажу. У суботу нам изгледаше као неко надтицање, нека. енергична борба, о палму тог вечера; некако се свако нађе у свом елементу, па пловљаше по истом са необичном сигурношћу. Док се они тако надтицаху, дотле по оном необоривом правилу: „аџориз ИИраприз ге и5 вацде!“ публика уживаше, јер она од тог' надтицања имађаше највише користи, по што јеј оно прибави непомућене душевне забаве, а борци морадоше палму раскинути, па је измеђ себе поделити. Другим речима: сви наши глумци редом играли су у правом смислу те речи изврсно, па чак и слуге (Јуришић, Бошковић), што им само на похвалу служи. = Је] КА

Издаје управа српског народног позоришта,