Pozorište

ДЕН

мачки живаљ много већ беше осилио се; његовим напредовањем расла је све већма и немачка самовоља, и њен циљ био је, да народа чешког нестане. Жишка је осујетио немачку жељу, па за то га и народ чешки поштује као првог браниоца и спаситеља своје народности. Колико је био овај велики покрет, Хуситска крајина, успешан за одржање чешке народности, толико је исто допринео, да је римска јерархија изгубила много од њене неограничене власти, коју је васколиком свету наметула била. Хуситски покрет разбио је гнусни јарам, који је Рим сваком напретку намећао, и прекинуо је ланце, који стојаху на путу сваком ширењу просвете. Данашња образованост у Јевропи, то је плод оне душевне борбе, која започе Хубитским покретом, и којега, највернијим браниоцем беше славни јунак Јан Жишка Тропновски !

Колар је у тратедији, о којој је реч, живо напртао ову борбу чешкога народа противу немштине и папства. Чисто је завидети народу и веку, који су родилн оваке јунаке, као што је Жишка. Он војује за народну и религиозну мисао до гроба, не из жеље за славом и толико баш за осветом колико из уверења, да је ствар, за коју се бори, праведна. Свом уверењу веран, одбаци мир с царем Жигмундом. Како ли према, Жишки изгледа и јадан и грозан Микеш ђивучек, управитељ рудокопа на Кутној Гори, Пирамида лобања погинулих Хусита стоји му код стода, а вином из лобања тих светих бораца расхлађује своје грешне груди. Грозно чудовиште од главе до пете! Веша свог рођеног сина — још грозније! А коме за љубав» Угњетачима чешке народности и вере. Овака слика добро је да лебди пред "очима сваком, који је толико грешан да дигне руку, или ма и тајно подрива велику мисао, која се роди у народу и за коју се он дигне! Колико је ђивучек чудовиште, у толико је његов син Јетрих (Лугумерски) још јадније створење. Љуби Жишкину јединицу Цидлину, оставља је и одлази у табор папишта; сведочи пред сабором у Костницу противу Хуса и Јеронима, својих бивших пријатеља и једномишљеника ; оставља паписте и долази Хуситима, тде га Жишка, на молбу ћерке му, помилује и прими у редове бораца за науку Хусову; на послетку отрује и своју љубавницу и избавитељку, Цидлину,и њезина оца Жишку, па одбегне папистима у град Прибислав, где га његов рођени отац, можда као извршилац промисла за оваке грешнике, даде обесити на градским бедемима. А каква је према овоме неваљалцу чиста и узвишена слика Цидлине (Гргурове), честите кћери Жишкине, која прати оца по свима борбама и бори се за свету ствар народну; а кад јој отад обневиде, водила та је својом нежном руком кроз чешке таборе, и кад се тај велики џин б6ораше, брањаше му плећа својим сопственим мишицама. И племенито, чисто срце тако узвишене кћери тако славнога оца, паде у гнусне канџе лакомисленика, бескарактерног супостата народног и њезиног убице Јетриха.

У оваким историјским трагедијама колико је поуке за све народе! Свесловенске позорнице, па и наша, добијају представом оваких комада најлепши израз своје васпитне и национално културне мисије.

Игру глумаца можемо већином похвалити, Цветић (Ми-

вулаш од Хусе), ђ. Рајковић | (ђивучек), | "Лугумерски. (Јел:

рих), Гргурова, (Цидлина) и Суботић (Жишка), допринели

у

су својим природним и одушевљеним представљањем, те је целива представе испала заокругљена. И други су глумци уз њих пристајали и с вољом задатак својих улога извршили. И са режијом овако великог комада били смо задовољни. На крају чина лепо је отпевана на чешком језику Хуситска бојна песма: -„Њдож сте божи бојовници,“ бо

Миу, да а у А

» (Станковићева, служба). Шрви и други дан духова певала се у православној цркви у Загребу служба нашег никад не прежаљеног Корнела Станковића. Није нам до тога, да оцењујемо саму композицију, коју је већ пре 14 и више година бечка критика похвалила и одобрила. Нека нам буде само допуштено, да погледамо како се извела та служба. У мешовитом збору суделовала је госпођа Вимбертерова и г. Јосиф Ајзенхут. У певању је владала потпуна, хармонија, те је то била права сласт за слушаоце. Звучни и једри гласови сопрана и алта, баса и тенора претапали су се једно у друго и ромонили су као шумски дивни поточић. У олиште сваки, који мари за словенску музику, могао је потнуно задовољан изаћи из цркве, носећи у срцу жељу, да се опет што пре наслађује тим угодним певањем.

КЊИЖЕВНОСТ.

# (Речник француског језика.) Француска академија прегледала је неки дан свој речник францускога језика, те ће сада то дело на скоро изаћи у седмом издању. Предговор ће написати Силвестар де Саси. Последње издање довршено је 1885. године, садање ће дакле моћи би-

; , - ти много различније и потпуније. Вилменовом предговору у

шестом издању дивио се свако.

6 чИоолважви Ц Е.

# (Чудноват уредник). У варошици Бернбургу у Пруској светковао је неки дап штампар Александар Мајер педесету годину, од како је штампар. Није он само штампар, већ и власник и уредник бернбуршких новина, те је баш као уредник редак човек на овоме свету. Он сам слаже свој лист, и тим је сретнији, што више може сложити од свог листа, а никад не допушта, да ко други сложи уводни чланак. Мучно би то и било другом коме, јер он не напише најпре чланак, него га сам слаже онако из главе. Тако он ради већ од много година, и ако је то веома напоран посао. Да може мирно радити, то не би било на послетку никакво чудо што на тај начин слаже одмах чланке, али кад га сваки час узнемирују у том послу, као н. пр.: сада иште слатач рукописа, сада дечак боју, сад треба неком саставити и израчунати оглас, сад новце примити, или, што је још горе, дати, сад слушати молбу, да се какав несретни уметник подигне хвалом, итд, — онда се мора заиста признати, да тај човек има необичну главу. Али имао главу каку му драгу, живци су му још бољи, Тај човек није се у свом веку никад ни наљутио, а кад је већ такав по природи својој, то ће моћи по свој пртљииа Јоши за који десетак година,

ћ слагати своје. уводне, чланке,

Издаје управа српског народног позоришта,