Pozorište
К-___-
а = =
са У НОВОМЕ САДУ УБВУБОТУ 28. МАЈА 1877. ~~~
; е
6 5 а ЈЕ Во ћ ера = РОДИНА 11, 2- || || =. БРОЈ, 30, 2овна“ ЈО0 о ои жрв
УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, Излази ОВАТДА 0 ДАНУ ОВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА. = Отоли за Нови Одд 40, А НА СТРАНУ 60 н. месечно. — ПРЕТПЛАТА
бЕ ШАЉЕ КОРНЕЛУ Јовановићу, Који СЕ из ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ лист.
ОВИРКА У ЈУЖНИХ СЛОВЕНА.
(Наеставак.)
Необичну пажњу иште и од просветнеи од историјеке стране такозвани „гегавачки језик“, смеса од ерпеких и хрватских, и старих речи, ва које не внају друти европски језици. Овај говор употребљују слепци међу собом, а спомиње та већи Вук овако: „Олијешци товоре кашто између себе да их други
„људи не могу празумјети, и) то се зове тета-
вачки језик, или: говори гегавачки, Ја сам прије неколико тодина у Вуковару питао једнога младога елијепца за: подоста ријечи како се зову
"тетавачки, па ми многе није знао казати;а, које
ми је казао, ево. их овдје пазначујем : Бог се зове врић, а тако исто и небо, киша нрбшлица, а тако исто и вода и зима, дрво баштуњац, а тако исто и шташ, хљеб паља, со зрнија, месо мИишкра, сир мурћво, лук лаул, грах
· (пасуљ) паљејш, итд. Кажу, да слијепци овим је-
зиком особито товоре у Славонији, и у Турској Посавини“. га
Историци уметности труде се свагда, де обиђу Словене, кад пишу што о свирциу опште, али заборављају, како „повесница у вели, да Словени љубе свирку и песму нада све А да та свирка није ни узајмљена ни украдена од друрих народа, него да је никла на рођеној земљи словенској, кажу нам сви писци чак из почетка средњега века тиме, што веле, да, им се она чини туђа, варварска, још никад пе чувена. И збиља, разглабај колико “ти је воља; у њој не ћеш наћи туђих едемената ни дан данас, осим оних, који су општа имаовина рода људскога
Тражећи писци историје о. евирци свакој свирачкој справи порекло, чудо ее намучише око гудаљака. (тава их је, додуше, водила словенској кући , али бадава — шта има европски историк свирке да тражи код „варвараг“ — Та ближе су му Арапи, који су оно у средњем веку тако светло били засјали
свако „доба:
знаношћу. Али гудаљке се спомињу још у оно доба, кад су Арапи пре Мухамеда били парод суров, а после њега нису могли неговати свирку, јер је то, докоје њихов фанатизам још пламеном буктио, у пркос вери њиховој, а: уз то им беше неколико векова једна мисао, — рат. Али: историци знају, да гудаљава не беше у старо доба ниу Грка, ни у Римљана, ни у народа мале и средње Азије, ни у Индијанаца. Па с тога муче се и муче око Арапа, не би ли међу њиховим старим свирачким справама нашли гудаљку. У том их је крепило то, што сада има у Еурака доста мара за свирку, али заборављају; да је томе узрок харем, где има много словенских жена, ида има много и мидто Мухамедоваца, који су крви словенске, А будући да се Арапи свом силом одаше на науку, није чудо, што су неговали великом пажњом и теорију о-свирци, Ту их није пречила вера, јер је те-
орија о свирци внаност, а не уметност. Али то
се тек онда догодило, кад су стари писци грчки и наука њихова почели оплођивати бистар им дух, те кад су полукругом окружили средиземно море, село грчке и римске културе.
Да није било у Мухамедоваца никакве гудаљке пре године 900 после Христа, када се гудаљке већ спомињу у старим словенским споменицима, види се по том, што се ни једна не налази у попису европских справа, што гаје саставио еврошски писац: Ел-Фараби, рођен око 900. године. Тек касније, кад излам дође у дотицај са Словенима, примише Арапи од њих гудаљке, па се оне од тога годишта културе разиђоше по Европи. Отуда она блудња европских историка, којој налазимо трага више пута у животу човечанства.
Ието тако не стоји мњење, да су гудаљке, изум египатски, потекле од њихове лутње (Раше), коју као да су Арапи попримали, пак је развили у
не
|