Pozorište

пад ВО даљљл

„Но, можда ћу се још предомислити. Још је веома млад, може још што бити од њега. Видићемо.“ -

За тим ми пружи руку, коју сам морао пољубити, по налогу њенога мужа.

Међу тим су се скупили и остали чланови друштва. Дошле су и две женске, од којих је једна била еобарица милостиве госпође управитељке и уједно играла ту улогу и на позорници. Неки се глумци забављаше с њоме, а други дорутковаше. Овде се Јаго посадио под неко грдно дрво, па натегао боцу с ракијом, онде је опет Брут сркао своје млеко на рушевинама некога, града, а Валенштајн је сео на остатке неке лађе, па се бочио с грдном комадешком сланине. Други опет прочитавали су своје улоге. Бодакија пак препирао се и свађао са декоратером, а жена му била је тако милостива, те је прозборила, са мном неколико речи. Али сад уђе унутра шаптач, ради кога се до сад није могла започети проба.

Био је то омален црномањаст човечуљак, који је по изгледу са свим личио на мађарског Цитанина. „А. од кад сте ви, господине, постали грофом“ —- ослови га управитељ љутито. „Штета, што господин још није могао спавати и преко десет сахата. Грдна штета! Али, сто му мука, сад ми баш паде на ум, да се јуче скандалозно владао. У место „сто франака“ шаштао ми је „сто фракова“, па ми је тако покварио најлепши призор !“

„И мене је изложио подсмеху! — викнеи Јаго па скочи из хладовине свога дрвета. „У истом патосу и тону, какав изискује моја улога, шаптао ми је: „Спали су вам бркови! Ја сам за њим декламовао те исте речи, те наседнем, а публика се непрестано смејала и довикивала ми: „Та, наравно, подигните ваше бркове!- Тиме сам много изгубио, јер нисам био изазван,“

„А мени,“ — мумлаше Брут на својим рушевинама, „мени је шаптао из улоге госпође Елизе, те сам тако морао милостивој госпођи говорити : „О, мој драги мужу!“ Он просто хоће да упро-

пасти цело друштво. Нека одлази од нае, не требамо та!“

Малени шаптач слушао је све то стрпљиво до краја, па је онда говорио озбиљно и готово шапатом, јер је као стари шаптач давно изгубио глас.

„Да сте само недељом и празником то, за што се обично издајете, ви бисте доиста били ваљани људи!“

„Још нас и исмева !“

„Да је само то, ни по јада, али ја вам не ћу више ни шаптати, док ми господин управитељ не плати. Још ми дугујете један цванцик, па ме већ читава два дана вонтате и варате.“

„Даћу га затворити !“

„Па ипак не ћу шаптати !“

„То је доиста скандал!“ — повикаше више њих у један пут.

„Треба. га отерати!“ — закречи једна женска.

„Џа ипак не ћу шаптати!“ — увераваше непоколебиви шаштач.

„Е па добро! — рече управитељ суморно (а то је — као што је већ речено — значило код

њега зло је!). „Ево вам тричави цванцик, али види се, да у вама нема оне божаствене искре, што тиња уметнику у грудима, него сте ви само проет, јадан шаптач. Ви не жртвујете ничега из родољубља, не марите ништа за славу, не приносите ничега на олтар талијин, него све што чините, чините само зарад оних неколико злехудих новчића! Ха, зар вас није срамота !“

„Но, сад ћу шаштати,“ — одговори малени шаптач, Он се није ни обазирао на оно, што је

товорио управитељ, него је мирно сео у своју

шаптаоницу, што је скрпљена била из неког старог олупаног корита.

За тим поче проба, т. ј. прво је скраћен поворишни комад, збрисане су неке особе, па се онда читаво четврт сахата водила препирка док су се правичио поделиле улоге.

Нисам био одиграо ни првога призора од своје улоге, а прекиде ме г. Бодакија, те окренув

се к мени рече озбиљна лица: — (Наставиће се.)

ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(Свршетав.)

Лист „Позориште“ излазио је за време бавље- | мачка у њему оцењивања, а гледало се и на

ња позоришне дружине свакад о дану представе.

У њему је сваки приказани комад и игра глу-

то, да се шире лепи појмови о позоришној уметности и добар естетичан укус.

— __Н