Pozorište

У ~ У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 26. ЈАНУАРА 1879. „.-__--

| = ГОДИНА 11,2 о

| а

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Отоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАЦ,

(Наставак. )

Она је плакала.

Даље сам јој говорио о љубави, о уметности. Рекао сам јој све, што ми је у тузи мојој пало на памет, пребацио сам јој све, што ми је љубав још давно сазнала, а што сам до сад из нежности притајивао у себи. Нисам баш бирао изразе — хтео сам све да јој кажем, да олакшам своме срцу.

Корнилија није више плакала, добила је одважности. Нисмо се више разговарали нежно, обузеле су нас дивље, разуздане страсти. Једва сам могао доћи на ред да и ја што кажем. Ко је кадар да задржи бујицу говора раздражене жене 2 Ко може да остане миран кад она почне да ниже заједљиве увреде2 Корнилија била је глумица, а то је толико, колико две обичне разЈарене жене. Не могу да се сетим подробно евега, што ми је говорила и како ме је ружила била је ван себе, па. ме је понижавала до скота. Ја сам беснио од гњева и ударио сам је песницом по лицу.

Тад се отворише врата од предсобља. Можда је то управитељ, који је дошао овамо на нашу

вику. Угушио сам своју јарост, та глумац сам — |

па сам се већ извепбао у својој струци.

„Нико не сме ништа знати о овом скандалу! Па ни управитељ не сме ући унутра. Ја ћу доћи сутра,“

„Моје срце и моја врата затворена, су вечито за вас!“ — одговори ми она одважно.

Срео сам управитеља пред вратима кад сам изишао, те му рекох: „Корнилија је легла да спава — жели да је на миру. Лаку ноћ, господине управитељу !“

Управитељ се осмехиваше.

Тумарао сам збуњен целу ноћ по улицама. У јутру сам се нашао опет под њеним прозорима.

НЕ

Два дана нисмо прозборили једно се другим ни речце, ван у позоришту, а грлили смо се само на, позорници при представи. Али сам за то ипак оштро мотрио на сваки њезин корак, јер сам је сад љубио већма него икад. Без заштите, остављена, сама себи, није умела да се нађе у том свом новом положају. Отрашила се своје слободе, била је робиња свога страха.

Требало је времена, док се опет осећала као што треба, Није смела да прима посете, па није излазила ни на шеталиште. У очима јој видиле су се суве, а на лицу огледала се туга. Управитељ ју је редовно пратио дома. Тад се увек налазила у непрплицн, кад бих се сусрео с њоме. Било је тренутака, кад ме је гледала нежно ка'нда, ме моли, ка'нда жели да се измири са мном,

Нисам могао дуже да издржим. Кад смо трећи дан приказивали шилерову „Оплетку и љубав“ притиснуо сам је страсно на груди. Она се одзове на то жешће, него што јој је улога дозвољавала, а кад је публика ударила у ташшање, пришане ми она у место Лујзиних речи, ово на ухо: „Избави ме! Управитељ ме гони, изјављује ми своју љубав!“

Заборавио сам и на публику, па, сам је дуго држао у свом наручју. Срећа је, што ме је опоменуо црни шаптач — био сам заборавио где сам. После сам наставио итру. Рекоше ми, да нисам никад у своме животу боље играо.

Љубав ме је за тренутак начинила уметником. Које шта! Мени је требало мира, самоће, слободе! Требала ми је каква стена у мору живота, камо не допиру вали страсти, где би се могао одморити уморени ђеније, и где бих се опет могао одати светој уметности.

Сутра дан закључисмо, да одемо из вароши. Овога позоришног управитеља радо бих упоре- У

ј