Pozorište

-. У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 27. ФИВРУАРА 1879.

а Е

с тодиа п ;- | | ј || | | || || | 4 и з је ПО Ј 4 Це

УРЕЂУЈЕ А. ХАМИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према, позоришту примио да разашиље овај лист.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ. СТОГОДИШЊА УСПОМЕНА.

(Наставак.)

Нацрт комаду био-је у прози написан. Тај је сачуван. Њему је Лесинг додао више бележака 0 томе, како му је посао напредовао. Из тих бележака види се, да је израду, или верзификовање глуме своје зачео у половини новембра, 1778. а

довршио марта 1779. Али већ на брзо, по -отпо-

четку рада, одмах је почео и штампати, тако, да је већ 1. децембра 1778. могао своме брату

послати почетак глуме.

Прича из Бокачијевог „Декамерона,“ за коју Лесинг вели, да је извор његовој глуми, само је у овој важан призор један, а остало је све оригинално. У ономе, што је оригинално, мање се човек може дивити појетичној инспирацији, него оштрини критичког духа, духа, који организује, који све делове радње к оној једној тачци приводи, до које је управо стало. Пак и она отступања отуда, која се песнику учинила, да су це-

лисходна а нарочито на то служе, да се карактери јасније обележе — имају свога основа у

томе, што је Лесинг сву ту мисао темељито простудирао и поширио. У осталом причу о султану Саладину и Чивутину Мелхиседеку и није измислио Бокачијо, него ње већ има, у главним потезима бар, у „сто новела“ и у „безја Вотапогит,“ Ј. Дунлоп, у својој „Иеторији песама у прози,“ миели, да је већина прича, у којима као да има „спрдње са хришћанском религијом“, поникла од шпанских Чивута и Арапа, па и ова прича по свој прилици је потекла из какве год рабинерске традиције. Но томе насупрот мора се приметити, да има нека стара перзијска приповетка, која, је доста слична „причи о прстену,“ али онде нити се мисли јудејска, нити хришћанска религија, него само три разне мухамеданске секте.

Било како му драго: Лесинг је тек црпео из

| | | | |

„Декамерона“, и то непосредно, а догађај, сам у спољњим потезима оставио је поприлично непромењен. И код Бокачија је султан Саладин, који се — како је у новчаној неприлици — сећа не-

ког „зјело“ богатог,а до зла бога тврдице Чивутина (Мелхиседека), кога, да биодњега лукав-

„Коју веронауку држи ејску или сара-

ством измамио новада, пита; за праву и истиниту, да ли јуде ценеску или хришћанску!“

Од тога, како је та прича изложена, само је у томе Лесинг одступио, што код“ њега не рађа лукавство код јуначког Саладина, него што овога тек сестра му на то подстиче, — мотивовање, које за саму ствар до душе није битно, али је за карактере у комаду изврсно. Одтовору, што та Бокачијев Чивутин даје, додао је Лесинг мотив, који је за његову етичну цел необично важан, наиме, да прстен, што га отац свагда само једном од својих синова оставља, овоме не само највећи углед међу ораћом даје, него да је у прстена уједно и тајна сила, да

се

„Човека омили богу и људима,“

а то је баш од највеће важности, кад се примене на све три религије. Код Бокачија се приповетка чивутова и свршује тиме, да три сина своје прстење не могу да. разазнају једно од другога и да Чивутин тај пример примењује на све три религије. Све, што за тим још долази, препирка синова између себе, њихова тужба пред судијом и дивна одлука судијина, све је то Лесинг додао. Црта фине поруге, која можда лежи у првобитном извору, код „Јесинга се раствара у узвишеност идеје и у величину њеног извађања.

Хтело се Лесинговом комаду да пребаци, да у њему Хришћани играју најненовољнију улогу. Но при том се превиђа, да је Лесинг тај комад