Pozorište
и
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(Свечана представа у прославу успомене на Косту Трифковића: „Љубавно писмо“, „Мила“, „Школски надзорник“, „Пола вина пола, воде“.)
Наша позоришна дворана, од како је оно пре седам осам ли година као преко ноћ подигоше, није канда још запамтила, такот свечаног вечера, као што то беше у понедељак 19. фебруара о. г. Беше то неки особени #ћ6аћге раб! Не беше ту на име оног раскошног осветљења, које својим прекомерним сјајем хоће да тина коцку метне вид очињи; не беше ту оног усиљенот спољњег блеска, што се у таквим приликама огледа и у оделу п накиту гледа лица и у украшењу аудиторијума. Овај наш #ћедфке рате беше са свим друге природе; њега ниси могао познати, ако те није неко чувство пијетета на њ подсетило. То ти је чувство подарило неки чаролијски поглед. Тим си п0гледом могао прозрети у дно душе свакоме, који је тог вечера у дворани био. Тим си погледом тек могао назрети у сваког сјајан луч, који је више светлио, но хиљадама, лустера и канделабера; њиме си тек свакоме у души могао назрети онај накит, који је више красио, нето ли драго камење свега света. Луч тај беше светла успомена на светлога, сина тврдица Муза, накит тај беше одушевљење, којим је сваки прегао, да одужи дуг пијетета сени незаборављеног љубимца, свог, сени честитога, Косте Трифковића.
Навршило се било баш четири године, како нам тврдиде Музе показаше, е су до зла бога немилостиве. Једва да се нас кадгод сете, једва нам кадгод подаре по ког свога сина; баце га као какав метеор међу нас, па тек што се он с нама сроди, а оне га из небуха отргну од нас Па смемо ли их за то проклињати2 Не! Оне нису криве, јер чим нам га подарише, забдранише му, да га икада нестане испред наших очију. Не! Не беху оне то, што нам га отеше; оног свечаног вечера се тек о том уверисмо: та оне та надануше вечитим животом. Оно, што нам они у сину своме подарише и не могаше пропасти, нити ће моћи, та то беше дух, а тај је само одлетио, како ће се више пута к нама враћати, мало код нас пробавити, разгалити нас п поучити, Беше ли зар икога оног свечаног вечера у дворани, коме се тај дух испред очију могао притајати >
Да би тај дух што јасније засијао, да би га ми у свој величини и сјајности његовој угледали, за то се постарала, позоришна управа у првој линији, а глумци и глумице у другој. Управа је, на име, испунила вече бисерним низом одојчади Грифковићеве музе, а глумци иглумице нису дали, да ни најмање не изгуби ни једно зрно тог бисера од свог сјаја. Е, па срдачна им хвала на томе! к 15
(„Љубав није шала“, „Доктор Робин“.) У четвртак 22. фебр приказане су те две шаљиве игре: Једна, од њих носи на себи тип нашег свакидашњет живота, а друга је страна и датира се из доба славног енглеског глумца, Герика. И једна и друга шаљива игра представљана је већ више пута, а особито „Доктор Робин“, те нам није ни најмање упуштати се дубље у сама дела, оба су призната за ваљана.
Но ако и јесте „Љубав није шала“, старо дело, прелстављали су је нови глумци, јер су улоте дате лицима, ко-
__ја још нису представљала у овој шаљивој игри. Поред оста-
лих добио је и г. Добриновић „Златка.“ Поворишној публици је познат он као вредан глумац и ваљан приказивач шаљивих улога. Улога „длаткова“ је шаљиво-жалосна. Жа-
лосна у толико, што мора, сиромах, да страда то због за—
весене своје љубавнице, то због своје лакомислености. Шаљива, је пак, што он сматра живот ва врдо скуп, али је опет готов отровати се. Г. Добриновић је, извео све моменте вешто, и то му служи на похвалу. Особито је вешто ускипео, кад му се Милица одала на самртној наслоњачи, да јој он није „прва љубав.“ Милица гђце Л. Хаџићеве била је и добра, а и није била добра. Одлучну девојку извела је добро, али њено умирање ишло је тако, као да је у напред знала, као и публика, да не ће умрети. Тђца Ј. Поповићева, као и иначе у улогама те врсте, као што је и удовица Мороквашићка, беше врло добра. Њен смех кроз цлач, кад је видела, да, јој кћи није отрована, за цело је вредан, да се спомене. И остали су нас задовољили.
Представа „Доктора Робина“ испала, је на задовољство публичино. Герикова је улога доиста тешка, или као што сам каже најтежа, јер за њега нема теже „од ове и Ћ. Ружић је одиграо ту улогу тако рећи играјући се, те је за то и одликован на крају представе изазивом. И Мара (гђа Л. Хаџићева) и Артур (г. Лукић) и Едита (тђца Ј. Поповићева) и Џексон (т. Зорић) па чак и слуга, Ћирић, беху добри. Г. Зорићу малу примедбу. Треба мало више да пази на, то, како ће пасти у наслоњачу, после приповетке глумца-Герика о детету и цветку му. Треба пазити да не постане смешан падом својим. с. м.
# (Ред позоришних представа за месец мара.) У четвртак 1 марта по други пут: „Стриц“. Позоришна, игра у 5 чинова. У суботу 8. марта први пут: „Две сиротице“. Драма у 8 слика а 6 чинова, од Џона, Оксенфорда, пуевео Сава Петровић, — У недељу 4. марта по други пут тај исти комад. — У уторак 6. марта: „Мамица“. Шаљива игра у 8 чина, написао Е. Сиглигети. У четвртак 8. марта по други пут: „Наши робови“. По-
зоришна игра у 5 чинова, од Сахер-Мазоха, превео Сава Петровић, — У суботу 10. марта први пут: „Велико варошки“. Шала у 4 чина, написао Ј. Б. Швајцер. — У
недељу 11. марта: „Стари каплар“. Карактерна црта у 5 делова. — У уторак 18. марта по други пут: „Проводалија“. Шаљива игра у 3 чина, написао Јулије Розен. — У четвртак 15. марта по други пут: „Дон Цезар од Базана“. Драма у 5 чинова, написао Диманоар, превео Н. — У суботу 17. марта први пут: „Дружина“. Шаљива, игра у 5 чинова, написао Е. Скриб. — У недељу 18. марта први пут: „Драги ујак“. Шала у 8 чина. — У уторак 20. марта: „Кин“. Позоришна игра у 5 чинова, написао А. Дима. — У четвртак 22. марта с новом поделом удота први пут: „Марија, Стјуартова“. Жалосна игра у 5 чинова, написао Ф. Шилер. — У суботу 24. марта први пут: „Милион“. Шаљива игра у 5 чинова. — У недељу 95. марта: „Представа у корист породице Ђуре Јакшића,“ — Замена: „Чаша, воде“, „ђаволови записници“, „Кир Јања“, „Жене у уставном животу“, „Тражи се васпитач“, „Јединица“,
Издаје управа српског народног позоришта.
; | |
1 У