Pozorište

Ада АБА длака

доведе млађано сироче. Кано раздражена лавица у гвозденом кавезу кад се устреми у очајању на чврсте, гвовдене шипке и решетке, које ју деле од отетог порода јој, тако је сироче на мегдан стало тнусним противницима, својим. Али кавез тај беше за ту нежну птицу не само грозан и убитачан, но и чврст и крт, као но гвожђе. Шипке, што тај кавез окружаваху, беху несавесност, непоштење, нечовечност. О те шипке мораде се разбити и најочајнија борба невиности, увређеног поноса и свете дужности. Та то је оружје тако слабо било, да је у противника, изазвало само подругљиви осмех, који је био сведок уверења о надмоћности. Млади шваље, Арман де Водре (г. Марковић), као неки соко у том јату црних гавранова, спасава Ханријету, ранивши у двобоју домаћина. Ханријета тавори се даље од зараде својих руку, а шваље, који ју је онако „ритерски“ избавио, изјављује свом тетку, министру полићије, грофу Линијеру, да не ће да се подвргне брачном јарму, што га милостива рука самог краља хоће на њ да метне, а, из изјаве, коју шваље својој тетци, Дијани Линијеревој, шаље. дознајемо и разлог томе отпору — он љуби Ханријегу. Ханријета је дакле „крива, што је жива.“ Бадава она одлучно — а и очајно, јер украј све неизмерне тежње за изгубљеном сестром остаде у срцу њеном комотно места, и за честитог Армана — одбија љубав шваљереву; бадава о том грофицу, која је из паркетираних салона дошла била, у Ханријетин кабинет на бог зна којем спрату, уверава све узалуд, она је гретница. По налогу министра полиције долазе по њу и олводе је у салпетријерску казнионицу и то баш: у онај мах, кад се већ тако приближила била својој најжељенијој цели, кад је са улице зачула глас своје сестре, кад је потрчала била, да на груди своје притисне ону, за, којом је свим срцем жудила, коју је сваки дан узалуд ишчекивала, да је угледа. У салпетријерској казнионици састане се са неком својом познаницом Маријаном (гђа Л. Хаџићева). Њу је Ханријета благим речма и саучешћем избавила била од смрти баш онога вечера, кад су њу од сестре немилостиво били отргли. Маријана је љубећи неког надувеног развратника, на кога ћемо ниже већ доћи истоме за љубав постала Злочиница. Да би избегла Немезиду, одлучила се била на кукавичко самоубијство. Од тога ју је Ханријета, била, одговорила, а она онда, уверена у слабост своју и поданост незаслужном идолу срца свога, предала се била сама суду У салпетријерској казнионици откајала је била своје грехе, а баш тај дан кад Ханријегу доводе добила, је отпусницу. И у зидовима салпетријерске казнионице била је Ханријета још „опасна“; требало је дакле учинити је још унеопасијом“, уклонити је куд на другу страну. МариЈана је великодушна, те враћа услугу Ханријети; Њој даје своју отпусницу, а себе жртвује за Ханријету, тим више,

_ што је ова од лечника у салпетријерској казнионици добила,

ма и слаба, извешћа о својој слепој сестри. Хапријета. прима великодушну услугу Маријанину, те слободно полази, да и даље неуморно тражи своју остављену сестру. -— Да пас не би какогод претекла, те пре нас дошла онамо, где ми још нисмо били, морамо се пожурити, те видити, шта је за цело то време било са другим сирочетом, са, слепом Лујзом.

Оставили смо је месту, на ком су јој са срца откинули заштитницу њену. По вриску Ханријетином осетила је Лујза, да се нешто грозно збило, али како су

на оном

животиње у човечијем облику Ханријетина уста запушили | били, то Лујза даље ни гласка није чула. Кад је видила, да јој на очајни позив њен нико не одговара, по нагону пође, те управо на, сусрет поштанским колима и упрегнутим хатовима, испод којих је избави по спољашности неугледни, гадни, но по унутарњости угледни, лепи Шјер (г. Ружић) мрзан-сип бездушне, неправедне матере, просјакиње Фрошареве, (тђца Ј. Поповићева) а. јединац-брат по спољашности угледноме, лепоме, но по: унутарњости не само неугледном, но наказном о Каку, љубимцу-сину споменуте метере, Фрошареве, а незаслужном идолу слабе Маријане. Фрошарева је к себи узела Лујзу, да њеном несрећом себи новца, скуцка. Лујза песмом, невољом и младошћу својом умилостивљује људе. Фрошаревој радња усљед тога добро иде. Добит је додуше искључиво „Каков, али како су времена боља, то Фрошарева мало боље може натегнути тиквицу. „Лујзу обмањује, е јој бајагти помаже, да сестру нађу, но је све води на иста места, па тек побојавши се, да јој лечник, · који је Лујзине очи визитовао и изјавио, да се помоћи може, не ће рачуне размрсити, одлучи се, да поведе јадно сироче у другу четврт вароши. Ту јој је са свим згодно дошла она, насилна мера министра полиције спрам другог сирочета, спрам Ханријете. Лујза је тако за Фрошареву још била. сачувана. Осим грозне Фрошареве и ненаситивог Кака томе се подоста радовао и јадни Пјер, који је тако срећан био, да је у један мах две маћехе сносио, маћеху природу и маћеху рођену мајку. Његовом срцу су неме, мртве очи Лујзине нанеле вреда, а ужасно стање Лујзино челичило је и вољу и снагу му, да је бар у неколико чува и заштићује од проклетог језика и снажних руку гонилаца њених. Кобну снагу обојега тога осетио је био Пјер на себи небројено пута. Својим интересовањем за, Лујзу, својом оданошћу спрам ње буди Пјер у грознога брата свога већу пажњу на сироче. И овоме је слепица уједаред постала лепа и он се знаде за њу загрејати. (Свршиће се.)

| НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ.

| (Репертоар од 8 па до краја марта 1879 год.) У суботу 10 и недеља 11. „Наши робови“, драма у 5 чинова, од Сахер-Мазвоха, превео Сава Петровић. Нов комад. (ТЂђа Ружићка Штроцијева као гошћа). — У уторник 13. „Ловудска сиротица“, позоришна игра у 4. чина, од Ш. Бирх-Пфајферове. — У четвртак 15. „Марија Стјуартова“, од Шилера. (Гђа Ружићка Штроцијева као гошћа.) У суботу 17. „Лек за нервозне“, „Пази комејверујеш“, шаљива игра у 1. чину, од Ст. Шала, превео ПЦ. Ј. Мостић. (Нов комад) и „Телеграм“. — У недељу 18. „ШИ врчаж“, слика из живота у 5. чинова, од Ш. Бирх-Пфајферове, превео А. М. (Г-ђа Ружићка Штроцијева као гошћа). — У уторник 20. „Госпођа од Сен-Тропеза“, драма од 5 чинова, од Ламбера, превео А М. (Г-ђа Ружићка Штроцијтва као гошћа). — У четвртак 22. „Дебора“. (Г-ђа Ружићка Штроцијева као гошћа.) — У суботу 24. „Природа и уметност“, шаљива игра у 4. чина, од А. Албини-ја, превео Н. (Нов комад). — У недељу 25. „Милош Обреновић", драма од Максимовића. Од Цвети па до други дан васкрса не ће бити представа.

Издаје управа српског народног позоришта.