Pozorište

| РВ

| Ма, пет! Ево иде — држ' се сада, Маро! | _ Претварат се лако, то је штогод старо. (Метне маску.)

Појава друга.

| Милан (под маском говори за себе): Аха! ту је веће! Ао, Маро моја,

| Рђаво те крије ота маска твоја ! (Рласној | Уверени буд'те, да ми ј жао јако,

| Што несрећу имам закаснити тако.

| Марија.

| Богме лепо није, ал' ви добро знате

| Каквог слабог судца пред собом имате,

Не хотећи казнит, казнити се може, —

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Две сиротице“, драма у 8 слика а 6 чинова, од |

Џона. Оксенфорда, превео Сава Петповић.) (Наставак.) ,

Са „двема спротицама“ није, до душе, баш тако са свим загрдило; али истину рекавши, нису баш много ни заостале | иза других производа у том жанру. И њих кад човек гледа, мора уза се имати особени резервоар, у који ће сливати бистре сузе своје, мора за тај случај купити врећу, у коју ће зашити и херметично затворити своје живце, како би их сачувао од безобзирног нападаја. Ко хоће да је ту „не| верни Тома“, те не ће за готов новац да прими, што ми | овде велимо, томе ћемо покушати, да бледим цртама опи| шемо ђутуре све, што се у „Двема сиротицама“ твори „јаже

вједјенијем и невједјенијем“, али за тај свој труд иштемо

од таквог неверног Томе, да нам после свршене приповетке на једно питање искрено по души одговори. Најпре ћемо какле приповедити, па онда питати. –

Из тајних регистара, који су се у париској полицији | _ водили о свему и свачему, што се збивало у племићким по| _ родицама, а из сопствених уста највећма, заинтересованог лица дознајемо, да је грофица Дијана, Линијерева, (гђа, Ружићка) жена министра полиције, грофа Линијера. (г. 80| __рић), у младости својој потајно љубила, а и руку дала, човеку, који је по сталешкој разлици спрам ње врло ниско | _ стајао. Човека тога уклони њена, моћна породица, с пута и | учини га неопасним, одредивши му, да тако страшан (1!) | _ грех каје у ужасном пребивалишту, што се зове, бастиља. | Дијана мора поћи за Линијера. Плод чисте љубави и за|| „ конитог орака, мала девојчица, буде изложена, да се први, | _ кога. слепа срећа нанесе на њу, смилује п к себи је узме. | Мало невинашце спасава читаву породицу из невоље. На, 0 наиђе, на име, човек, који је своје рођено дете у истој | намери донео био на то место, да га т.ј. изложи и без | икакве даље ориге повери милости човекољубаца. Намера | беше у оба случаја иста, но мотиви са свим хетерогене !

| Милан. |

| исти, |

Праштајући тако, казни се још строже, "А шта с вама чини2.. Марија. Доста веће тога, Нејте речма чупат рану срца мога. Ах! ја добро знадем, да је судба клета, Одредила мени трпег овог света, Трпет бо'ме јако, колко е' трпет може, Па свенути за тим — Ох, боже! ох, боже! Милан. Немојте се срдит ако ми је чудо, Да поступа с вама судба тако худо, Јер к'о млада, лепа, имајући свашта, На што би се могли потужитиз — На шта»

(Наставиће се.)

природе: онде прикривање неког тобоже греха. а овде ни више ни мање, но кобно питање ексистенције, „хлеба насушног“. У души човека тога збуду се ужасне промене. Не само да не учини оно, рали чега, је дошао, него себи на, врат натовари још једну кубуру, па са обе те своје кубуре крене се кући. Код куће развију нову кубуру и нађу поред ње замашно нешто, што ће не само свима старим кубурама, крај учинити, него и омилити нову кубуру. Претплата на отхрану и однеговање детета, коју је грофица Дијана, дарежљиво уз исто метнула била, извукла, је породицу из невоље, а ова је то поштено вратила, јер је мало находче = по приложеној препоруци звао се Лујза — заједно са, својим дететом отхранила и на пут наставила. 'Тек је наХодче поодрасло, четрнаеста му тек година, а оно га снађе огромна невоља: изгуби најдрагоценије блато овога, света, вид очињи. И родитељи, које је находче за своје држало, одоше богу на истину. Остадоше до две јадне сиротице слепа, али и лепа Лујза (гђа Рајковићка) и лепа, ал не и слепа, Ханријета (гђа Максимовићка). Са то двоје сирочади састајемо се у Паризу. Врнуло ве њих двоје у тај лавиринат метења и неваљалства само с небим препорукама, но без икакве заштите. На уговореном месту чекају на пријатеља, коме су биле препоручене. Дражи млађане Ханријете засениле су биле жудне очи разузданом, неваљалом маркизу де Прелу (г. Лукић), пати овај употреби неискускусност и најивност сирочади, те Ханријету на силу одведе у своје дворе, да тиме добије премију срамне, гадне опкладе, коју је са својим худим „шпецијама“ учинио био. Ханријета долази к себи. На јелан јој се мах разјасни јадни положај њен у свој својој грозоти. ПШомисао на сестру, којој је била путевођа и анђео хранитељ, а која сад без „онога, племенитог дара небеског, од кога сва суштаства, свако срећно створење живи, коме се п свака, травица радује“ — без светлости, без вида очињег очајним гласом дозива своју заштиту, несигурним кроком полазн за њоме, а први је отпор мора срушити, убити. — Џомисао та до лудила