Pozorište
Па
|
нови. Ш, с
По
ПО
Излави свагда о дану сваке представе на по табака.
а _________________________________________Н_
-обдер У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 8. ДЕЦЕМБРА 1881. Фугог-
УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, У
— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 69 новч. месечно.
Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.
ТЕ «=>
а,
ПО ПА И 8 а а
У првоме броју овога листа споменули смо, да | је „Кишфалудијево друштво“ на свет издало , Днев- | ник Деринице“ (Оегупе парјоја), те на гласу глумице мађарске, која је г. 181. у „Црном ђорђу“ као Ружица на мађарској позорници певала српске
· песме на српском језику, уз громовито ОДобравање и еилно допадање публике. Тај дневник је прави бисер у мађарској књижевности, а да се што пре изда на свет, препоручио га је драматург и доцније управитељ мађарског народног позоришта, Едуард Сиглигетија пред смрт своју (1 1878.) Рукопис се састојао из 11 свезака, у четвртини, а свака свеска износила је преко 200 страна. Рукопис тај беше веома читак, све сама округла, старинска, чврстом руком написана писмена. Нигде не видиш, да је где задрхтала рука, која је написала то дело од преко 2000 страна, а писала та је 1872. године женска, којој је било тада 79 година!
· По том „дневнику“ уповнаћемо и наше читаоце са том негда славном глумицом и еписатељком.
Роза Шенбахова, кћи апатекарева, родила се у Јасберењу о божићу 1798, године, па се 1813. удала за глумца и племића Стевана Дерија. Од године 1818. оделила се од свога мужа, па је тако живела одвојено до 1860., а те године вратила се опет к њему. Као удовица умрла је у великој невољи 29. септембра 1872. у Ми-
шкоцу, камо је по смрти мужевљевој год. 1865. отишла ка својој сестри, која можда још и сада живи.
Већ су и ти податци довољни, да се човек управо задиви, како је женска глава могла у 79-ој години (без књига и бележака, у #Нај| јаднијем стању, имати тако огромно памтење,
да на 600 табака у четвртини побележи и
ГЛУМИЦА ДЕРИНИЦА,
| најмању ситницу њезина бурна и значајна жи-
1
Ниве ита
МИ и И У АН А ОН НА НЕ ___-___________-_________-_-_-__-___--
вота и да се још тачно сети хиљадама разних имена !
Није се чудити Дбриници, што се као сирота жена од 79 година латила пера, итоу последњем добу свога живота, па. још тако ситурно и енергично, да је написала толику силесију; а није ни то још најчудноватије, што је; та. ста-- | рица показала тако дивовски дар у опису периода. од 80 година, — она је уједно и једна од најзнатнијих, најсимпатичнијих и д'аматички нај- | живахнијих списатељица, прави књижевни ђени- | је. Она је умела исто тако лако да пише као што је товорила. Она је имала после Гета најсавршенији стил у прози. Њене успомене читају се као | најзанимљивији романи, а при том осећа ч40- | век чисто у истину оно што се збивало, а |
| |
тој истини није кадар ни највећи песник да подражава. Но уз та сва чуда ваља јоши ово додати: да је та малепа, телом сићушна Дериница, која је на свој јед изгледала вазда као дете, била, једна од највећих певачица, што их је до сад било. Звали су је „мађарска Каталанијева.“ Њезин снажни звонки глас умео је с највећом лакоћом да пева дубоко С па чак до високог Е. Њезина слава орила би се данас по целој Јевроши, да се могла одважити, као што је често позивана, да остави мађарске дружине, што су путовале по разним местима — јер тада још не беше сталног мађарског позоришта —, па да се дала чути у Бечу, Италији, Француској и Немачкој. Али је у њој била нека урођена тежња, да путује по својој домовини: од Пожуна до Клужа, од Столног Београда до Јегре и Кошица. Она је кроз пуних 60 година, (1808 до 1868) веселила и усхићавала готово сваку варош у Угарској и Ердељу, ито не само као певачица опере и