Pozorište

Па

у

об“ У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 18. ДЕЦЕМБРА 1881. бужог~

| „> та па ПОЗОРИШТЕ >

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата. се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

Позорница је већ буктила у пламену. Они, што беху напред одмакли, повикаше „натраг“, кад отворише врата, што воде на позоринцу, те им ватра удари на лице. Врата се затворе, мрак овлада поново. Сад тек настаде гурање у левом, главном излазу. Чују се грозни узвици: „Јаој моје груди“, „Не могу да дишем“, „Умирем“; и најсмелоји изгубише свест. Поред мене стропошта, се нека жена, нико је не пази, јер јуре преко ње: извесно је изданула под ногама оних, који су бегали. Зар је уошште могло пасти коме на ум да јој притече у помоћг Лично спасење убија свако саучешће. Дим се све више згушћава, дисање је све теже, читавих 10 минута стојимо непомично као стегнути. Сада прегнуше први, који се још могаху кретати, те надчовечним напором грунуше напред и дођоше до неких врата. Ми појурисмо за њима уским басамацима, кад се зачу на ново „натраг“. Врата, беху закључана. „Пробијајте, ако бога знате,“ вичу одостраг. „Није могуће“ одговарају они доле. Поново настаде ужасно гурање, оних доле горе, ових горе доле. Који су у средини, за њих је најгоре, јер се већ гуше. Сви осећају да је настао последњи час. Срећом се поче ведрити, јер је партер горео; изгледао је као горушти базен са пламеним таласима,

Са галерије се зачу вриска и јаук; на позорници пршти и прека ватра и чује се како ватрогасци као из кабла сипају воду. Очајничко и подмуло се ори: „Помоћ, помоћ!“ Спопаде нас очајање, јер не можемо ни напред ни назад. Пламен дохваћа ложе, метал се топи, а топлота, нас загушује; око нас облаци од д“ма, а ми пригњечени стојимо као укопани, ни да се мрднемо — извесна смрт или од ватре или ћемо се сви

тушити. пе

ПОЖАР У БЕЧКОМ „РИНГ-ТБАТРУ“,

(Свршетак,)

Једва једном отворе се врата, која смо узалуд у мраку тражили. „Ко је“ зачу се и у истом тренутку изтрже се радостан усклик: „Хвала Богу!“ и ми појурисмо на поље. Велика врата балконска беху широм отворена, свеж ваздух је улавио унутра; ми оданусмо и мислимо да смо спасени. „Где су басамаци, где је излав“> Тако вичу од свих страна. „СОтрпите се“, одговара један чиновник ватрогасни, „одмах ће се донети платна и мердевине“. :

Каква утеха за нас! Басамаци већ беху изгорели, а на балкону стоје стиснути 150 људи,

који плачу и кукају са размрсканим рукама, слом- ·

љеним ногама, јадни и жалосни. Један човек држи своју онесвешћену жену, кћи тражи оца, брат сестру; они, који су спасени, већма јадикују, него они, што су обамрли те остали унутра. Спасениз дар миг Чудно је то спасење. Са крова кроз кућне прозоре спушта се пламен и облеће око нас, из зграде излаве густи облаци од дима, унутра је ломљава, праска и вика, да се стресамо од ужаса — а на улици под нама непрегледна, светина, која на наш вапај: „Помоћ, избављајте «, одговара: „Отрпите се!“

У неко доба донеше мердевине, али ове беху.

кратке. На калдрму набацаше сламљаче и модроце. Неки хтедоше да скачу, кад се одоздоле зачу глас: „Натрат, долази платно“. Ми се поново окуражисмо, чак и онесвешћенима поврати се свест. Гледамо како до педесет људи разапињу платно.

Сад напред. Нико несме први. Једва два ч0века одваже се и скоче доле. Наста гурање и отимање ко ће пре за њима, јер није више за чекање нити предомишљање: варнице падају на нас као киша и пале разбарушену и расплетену косу у жена. Неке бацају целу фризуру, и од-