Pozorište

софер 75 Фељоу~

воришне публике, и то болешћу, која није постала од љубави, и којој љубав не може прибавити лека и мелема.

Сара дакле веома мудро ради, што нам не износи постепено развијање маргитине болести. Она то чини тек онда, када Хоће да јој се угаси живот.

Једва да се. два-три пута накашљала за цело време игре њезине.

Тај начин схватања те улоге са свим је нов. То показује, да је у Саре ванредан естетичан укус, да она увек проникне суштину самога дела и језгру своје улоге, и да је свагда верни и истинити тумач песникових мисли и осећаја.

(Наставиће се.)

да РЈ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(ЕЈ, људи, што се не жените!%“ Шаљива игра у 4 чина, од Јулија Ровена, ва српску поворницу прерадио А. Јовановић Муша.)

Ова шаљива игра прешла је преко наше поворнице 8. децембра о. г. и имала је таквог успеха, као да је нова. Та није да се то смејало, већ се никако није ни излавило из смеја, а то је, осим пишчеве заслуге, заслуга и наше честите поворишне дружине, која ту шаљиву игру приказује тако живо, тако прецизно, тако природво, да ти је милина гледати њихово вештачко надметање. Сви они редом заслужују наше признање и ми им морамо бити захвални, што су нам игром својом прибавили тога вечера правог уметничког уживања у позоришту. Нарочито се одликовала гђица Јеца Поповићева као Мутибарићка, та жена краткога врата, а многога разговора, која све и сва употребљује, само да би могла разудати кћери своје. Већ њен излазак принуђавао је на смеј. Са свим у свом елементу била је и гђа М. Рајковићка, као Јованка. За чудо је, како њој·од руке иду наивне улоге. Све је на њој сушта природа и истина, па за то п вреди много сваки њен приказ те врсте. Г. Ружић био је, као Јагодић, прави јунак од папуче са свима врлинама и махнама таквих јунака. Гђа Ружићка (Мара) вешто је изнела жену, која је вична, да је у кући њена воља највиши суд. Гђица Л. Хаџићева (Савка), гђица Б. Хаџићева, (Милева), г. Добриновић (Луткић), г. Лукић (Славнић), г. Димитријевић (Максић) испунили су своја места као глумци, којима је увек на уму њихов уметнички глас, те се тако чувају од неприроде и претеривања. Уз њих су добро пристали: г. Милосављевић (Звекић), г. Банковић (др. Петковић), и гђица Д. Адамовићева, која се већ много слободније креће на позорници. Само нека иде тако напред, па ће се и она моћи временом уврстити у број наших бољих глумица. Много се може, само ако се овбиљно хоће. | =

ЊО ЗОРИ ПЕРЕ.

“ (Загребачко народно позориште. У след катастрофе, што се догодила у бечком Ринг-театру, пренула је, тако рећи, цела Јевропа, те се на све стране мисли

и ради, како да се доскочи томе, да се не догађају више онаке катастрофе, каква је 26. нов. (8. дец.) о. г. Беч снашла. Све надлежне власти прегледају садашња поворишта, и што је нужно, предузимају зарад бевбедности позоришне публике, а где је нужно, и затварају поворишта. Тако брвојављају из Загреба како је конференција стручних људи под бановим председништвом прегледала тамошње народно позориште, те закључила, да се исто затвори, док се не оправи, што је нужно, да свет може безбрижно похађати позоришне представе.

ситнице.

% (Краљица као песникиња.) Румунска краљица Јелисавета, рођена кнегиња Видека (Непулед), лепа и даровита владарка, која је под књижевним именом „Кармен Силва“ (бујуа) немачку књижевност већ обогатила вборником румунских народних песама у посве вреним преводима, (Влштатавће Плећбипсеп, Липиска 1880.), издала је сад једну свеску својих самосталних песама под именом „Буре“ (5бигше), новеле у стиховима (у Бону код Страуса). Силва као да је стекла право грађанства међу немачким песницима, а то би ионда било, да занимљива песникиња не заузима тако висок положај у друштву. Лане је штампала своје преводе са језика онога народа, коме је постала земаљском мајком. Видело се из књиге, а коликом се љубављу и оданошћу краљица задубила у јевик, како је ушла у све Финоће и гајне његове; са задовољством познасмо читав низ румунских песника. У преводима се показа внатан дар за форму, али тек оригиналне пезме потврдише, да на румунском престолу седи права, потпуна песникања. „Буре“ су четири мала епа, који заједнички исказују мисао, да жене скривају у себи „бар парче“ хероизма, да оне својим привидно пасивним начином не раде и не стварају мање од људи. Она својим сестрама посвећује „Буре“, што буре припадају бићу женином, и што јунакиње од тих четири песама не беху поштеђене од буре.

Издаје управа српеког народног позоришта.