Pozorište

МУ

еф 147 Фуроувио само костур и неке белешке и упутства о тој тра- | БЏе апцањи — одала достојну пошту глумцима, јер су је гедији. заиста васлужили. Та ће представа бити сјајна тачка у 1 1 “ 6 а Наша трагедија, „Сан и јава“ биће позната публици историји нашег народног позоришта м. С—Ћ.

српској. Штампана је и у „Летопису“, књига 118., год. 1875. О лепоти њеној не ћу много диванити, доста је кад се каже, да би се и Павле Хајзве могао дичити овом трагедијом; његова је лоша и није се одржала на позорници. Много доприноси, наравно, и приказ глумаца. Ја сам гледао за времо ове, садашње сезоне, врло одушевљено играње наших глумаца, а глуме по себи нису вредиле ништа. Оне су више писане за глумце, него ва остали свет, јер се у њима може глумац јако истаћи. Да је тако, видило се и при глуми „Пег Апугајф“, коју је писао садашњи први немачки глумац г., А. Сонентал; он је улогу, коју је за себе писао, одиграо мајсторски, али је глума пала. У опште морам рећи, да је овогодишњи репертоар већином врло слаб, добрих новости скоро никаквих, а што се испод прашине извадило, не вреди нионе воде, којом се прашина са прстију опрала. Да видимо те глуме: „Лаворика и просијачки штап“, „Језуита и његов питомац“, „Путници“, „Човек без предрасуде“, „Звонар б6огородичине цркве“, „Бертрам морнар“, „Две сиротице“, „Париска сиротиња“, „Окаљано поштење“ — а те би се све ђутуре могле бацити до врага, и на њихово место изнети једном глуме, које имају смисла. Та кад се већ учи, нек се учи што честито, а не онако тек само „ерцепарајуће“. Кад ће већ једаред доћи куга на те глупаве глуме, па да их збрише са лица вемље и нас од њих ослободи!... Та битност позоришта не лежи само у представљању, већ ту треба гледати и на оно, што се представља. Школе мора бити, али треба и да дође време, кад се полажу испити.

О самој представи „Сна и јаве“ имам само похвално да се ивравим; шта више, за гдекоје представљаче морам рећи, да су ме баш изненадили. У првом је реду г. Д. Ружић. Он је уметник у пуном смислу речи; његов „Кенигсмарк“ је сјајни доказ томе. „Софију“ приказала је гђица Ленка Хаџићева; она ме је изненадила. Ја ам до сад научен, да видим од ње само стереотипне облике, да је чујем говорити гласом једним истим и то у високом, танком израву, који се скоро свагда приближује неком плачном ниансирању; али тог вечера није било ништа од обичне Ленке. Као да ју је величанственост те улоге иввукла из досадашњег колосека, тако је је повнтирала скоро сваки тренутак. Улогу „Софије“ може гђица Л. Хаџићева на сваки начин међу своје најбоље рачунати. А то није само моје мњење Херцега Виљелма прикавао је г. Р. Поповић; ја држим, да ће га по други пут боље приказати; био ми је као нешто скучен, као под неким притиском. Улог: је та важна и тешка, њој се мора глумац са свим приљубити, мора се у њу уживити, ако је рад да створи ив ње нешто ваљано. Херцегињу Елеонору приказала је гђа Д. Ружићка врло лепо и нежно; оно свето, узвишено материнско осеЋање извела је заиста природно и одано. Густг,. А. Лукића заслужује наше признање, тако исто и Јурго г. П. Добриновића. Остале су улоге мање, али су приказане са свим коректно. Публика је овог пута — пига-

ХН

нНОозЗзоРИНТЕ.

Х („Костим-бал“ у корист набавке одела, за „Перу Сегединца“.) Повнато је, да је „Матица српска“ на прошлој годишњој скупштини досудила награду од 500 Фор. ив Фонда накиног трагедији Лазе Костића „Пера Сегединац“. Да би се тај изврсни поворишни комад могао прикавати на нашој поворници, договорише се неколико родољуба овдашњих, те приредише „костим-бал“, од кога ће се чист приход употребити за набавку гардеробе ва тај историјски комад. Догађај, што га је песник у драми обрадио, збио се у некадашњој поморишкој крајини године 1785. те с тога је за представу нужно и одело из онога доба, а нарочито неколико официрских и катанских одела из тадашње српске милиције. Рачуна се, да ће то одело стати око хиљаду форината. Да се управи позоришној у неколико олакша набавка тога одела, радило се живо на томе, да се држи не само забава на ту цел, него да поједини родољуби и сами зготове по које одело ва тај комад, да га употребе на забави, па да га онда поклоне поворишту. С радошћу можемо констатовити, да се у приличној мери постигло и једно и друго. На игранци, истина, није било толико публике, колико се могло желити, али је ипак пало прилично прихода. Од проданих улавница пало је 257 Фор., а од добровољних прилога 81 Фор, свега 388 Форината, Кад се од те своте одбије трошак, то остаје 190 фор. чиста прихода. Осим тога друга је знатна корист то, што је повориште добило на поклон пет красних и скупоцених костима, на име: четири одела за народне капетане некадашње поморишке крајине, све богато сребром извезено и искићено, и једно свилено архијерејско за митрополита (Вићентија). Свако капетанско одело с појасем, опасачем и калпаком вреди преко 80 Фор., а митрополитско преко 100 Фор. Поменута 4 капетанска одела поклонили су ови родољуби: А. Хаџић, Јован Грчић, Коста Рајић и Никола Петровић из Ст. Павове, а архијерејско Никола Димитријевић. Сви ти костими веома су се допали на игранци, а публика се дивила њиховом сјају и красоти. Осим тога могло се на игранци видети још неколико лепих, укусних и богатих костима (одела), особито женских. Било је ту свакојаког шаровитог руха, а одела: српског, јуначког и грађанског, малоруског, турског, немачког, Француског, черкеског и т. д. И наши чланови позоришне дружине били су костимирани у разноврсним облицима. Било је и гостију из околице, као из: Сентомаша, Титела, Ст. Џавова, Ст. Футога, Жабља и т. д. Игранка је текла бујно и весело, тако, да је сваки с ње вадовољан отишао кући.

Ради набавке осталог костима, што је нужно за приказивање „Пере Сегединца“, купе се још добровољни прилови, те се тако надамо, да ћемо на скоро угледати „Перу Сегединца“ у светлој новој одори на српској позорници.

Издаје управа српеког народног позоришта.