Pozorište

ов У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 24. ЈАНУАРА 1882. = љог~

> | ОООРШТЕ <=>

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака, — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином етану, у Новоме Саду.

ПЕРА ОЕГЕДИНАЦ,

(Свршетак.)

Четврти чин износи нам устројство буне. Долазе и Мађари, који се буне против спахија и хоће да се придруже Србима. Неки не ће « Мађарима да спрежу, Пера их прима. Али од отих Мађара један изда Перу у Араду и баш кад Пера мисли, да ће сутра Арад бити његов, ухвате га и окују.

На свршетку четвртог чина веома се живо описује пропаст перина.

Јула.

Солдати ! страже! Бежи, бабо, беж! Пера.

Не лудуј, ћерко! За што страва та 2 Јула

Опколише нам кућу, траже те,

и овамо су пошли, бежи, беж: !

Ранко Текелија (гледа =: на прозор.)

Опасност, Перо, сав узаврео град.

Спасавај се, а нам' што даде бог!

Пера.

То ј' издаја! Подмукла, издаја, !

Ал сад је касно. Збогом! Одох ја ! (Оде. Ранко Текелија (гледајући Јулу)

Сирото дете! Шта си крива ти2

Јула. Господине, јуначе, Србине, Мој несуђени драги девере! Помозиде нам, ако бога, знаш ! Опасавај седог родитеља. мог, У њему спаси његов дични смер, У њему мисао мога Милана, Та брата твога свети завештај! (Чују се кола и коњи.) Ранко Текелија.

У Бога само сад је спас ил суд. (Гледа на прозор.) На врата правце јури; али, гле!

дамандаљена, пуста. капија ! Куд окреће2 Зар тамо, на бедем! Зауставља га. неко. Вукић» Да, баш он! Ха! Бог да прости! Прегавише га! Равмрскан оста ногом копајућ', А. вранци лете правце на бедем. Помози бог! Сад бич, па лет, па скок! Прелетише предњаци (Јула трчи прозору.) пропаде !

(Јула цикне и пада у несвест.) У јаругу се кола скрхала Солдати за њим, склепташе га — крај!

У цетом чину је Перин суд и покушај Исусоваца, да Перу приволе, да прими римску „веру, и да носи пропаганду на исток. Пера издржи сва мучења, али не попушта. Страшне су то муке биле, које песник устима судијиним веома живо описује овим речима:

Да гл мучисмог Да л Перу мучисмо 2 Четр'ест лета судим кривди ја, Четр'ест лета муке гледам ја, Четр:ест лета изумевах ја

све нове муке непретрпнице. Окореле сам глед'о грешнике, очеличене радом греха свог,

што при погледу гвожђа жеженог лелечући неучињено зло признаваху у страху самртном. И гледах момке младе, незреле, што претурише мука читав низ, да спасу друга или драгану;

ал усијано ипак жељезо, натерујући леден челу зној, исцедило је сваком исповест,

Од сваког рода имадох их ја: Мађара пустог, бесног Турчина,