Pozorište

–оомбр 158 Фаро

Словака меког, тврду Влашину, хрватску мулу, муклог Латина, Французи бадрог, Швабу гњеждавог, Шпањолца врелог, Руса леденог отрпет многе Грдан видех бол. Ал јон оваког тврдог племена на мукама не) познах никада, к'о тај проклети што је дивљи Рад! Изређах мука читав знани ред, од завојица страшних палачких до трновог до венца жеженог; жеженим стеза веригама пас, уз кичму шшарта шиљак усијан, а проклето му месо штипуће зубастих кљешта усијани жар. Па мислиш да је муком обамрђо 2 Па мислиш да је цикно, застењао 2 Па мислиш да сам једно чуо јао 2 Ни писнути! Па ни по муке то! Но руга се, још он задиркује. Ка не мож' даље завојица већ, јер до кости је живац притисла, довикује ми: „Отежи! Што си стао2“ Најтеже муке, ропац паклени, грчевитим одемеје грохотом, пробунца тек у грчу коју реч: „Тако ти треба, Перо будало! „Рад ћесара си зета посекао, • „Рад зета нек те ћесар сече сад! „даелужио си тај ћесарев дар! „И већи још, још већи, ха — ха — ха!“ Ја не знам, јесу л чини, опсена 12 Чудноватом је томе човеку мучење свако чисто нека сласт. Још више сам се измучио сам, огорчен тим упорним пркосом, нег он. Шта мислиш така поруга! Од тешког једа — престах мучити Џа тога мислиш ти задобити 2

. Чин У. Појава 2.

У мукама му излази пред очи сав његов трагичан моменат. Ом, који је, бранећи ћесара, убио изабраника своје јединице, морао је да се дигне сам на ћесара и трпи сад од ћесарева суда највеће муке. Па послетку напуштају и жену му, па кћер, да га наговоре, али он одбија, жељан да покаје своју кривицу до краја и г.не благо-

ер СЕ инв

словив своју Јулу, која се отрује и пред њим издахне. Не сећам се примера у светској књижевно-

"сети, где би оно, што Аристотеле зове катарсис,

та пречистилица душе, била у сваком погледу тако јасно, тако потпуно, скоро да опипаш спроведена као у „Пери Сегединцу“. Томе је дао прилике еминентно српски значај трагичног јунака, Пере. Пети је чин тако рећи апотеоза оне најерпекије пословице: „На муци се познају јунаци.“

Већ по овом кратком нацрту садржине види се за доста, да је „Пера .Сегединац“ од велике драмске уметничке вредности у опште, а то ће толико рећи, да има у себи све услове, што трагедију чине правом трагедијом. Ти су услови: вешт драмски склоп. доследно цртани карактери и жива, занимљива радња. У селопу саме фабуле показао је Л. Костић велику песничку снагу. Догађаји теку један из другога, тако, да се види, да је по природној потреби морало све онако бити као што се збило, да је морало све: онако доћи као што је дошло.

Осим тога Костић је потпуно одговорио најглавнијем, али уједно и најтежем, најзанимљивијем задатку свакога драматика: он нам отвара, душу својих песничких створова, те их ми потпуно разумемо и е њима заједно осећамо.

Ми потпуно разумемо најтајније побуде и намере његовог главног јунака Пере, носиоца, главне идеје, ми видимо како му страст утиче у вољу, како му страст мало по мало заноси вољу, која се после јавља у страсној радњи, која се опет прометне у трагичну кривицу, без које, као што знамо, нема трагичнога јунака.

Из свега до сада реченога излази дакле, да је Л. Костић изабрао врло згодан предмет за, своју трагедију и да је тај предмет правим богоданим песничким да: ом својим уметнички израдио. Он је своју трагедију задахнуо правим драмским животом, а набавио јој је 'овобита, песничка, чара својом живом и смелом фантазијом, топлином, евежином, истинитошћу осећаја, верним, поузданим и доследним цртањем карактера, живом, правом драмском радњом, дивном песничком дикцијом и лепим лаким јамбима, који су права наслада и сласт и уху и души.