Pozorište

-сеоајер 116 Фуог~

На ово ни Јула не може више да издржи, него скине с главе калуђерско оглавље, и каже му, да је то све обмана, јер је само тим начином могла доћи до њега. Том приликом нудиму отров, који Пера одбија и који онда она сама, испија.

Из овога излагања види се јасно, да радња у овој трагедији има врло много трагична интереса у себи, да је заплет и расплет интересантан, и да трагичног јунака заиста таки удари детавају, који нас дирају.

Долазимо сада на четврто питање: да ли је катастрофа вешто и полако припремљена 2

Већ у разлагању трећега питања ми смо показали потанко, како се четврти и пети чин (у којима је катастрофа) развијају. Вукић, који је већ у другоме чину Фађојаз гогае — оруђе Баћањијево — и са киме се пре него са Пером упознајемо. — ради и у четвртоме чину — потајно иза Џериних леђа — свој ђаволски, издајнички посао. Кад је Пера целу ствар најбоље удесио, склопио план, распоредио војску, поделио улоге, углавио савез са мађарским устаницима и еврху свега дошао сам у Арад, као у место, где баш његова лична акција, треба да отпочне, и јошЕ томе ишао да испита царског ђенерала, градског команданта, и од овога се умирен и упокојен повратио, — онда је већ од Вукића поткоџан био; катастрофа, о којој Пера још ни слутио није, већ је у велике отпочела.

Ми знамо, како он са великим задовољством приповеда, Ранку Текелији, да ствари добро стоје, кад му наједанпут ћерка јави, да су кућу војници опколели. Другог средства спасењу нема сад до бегетва. Ми ово Перино бегство пратимо, и с њиме заједно, као и с Ранком и Јулом трнемо и зебемо, хоће ли се моћи спасти. Један тренутак нас лигне, други нас обара, док после дужег таквог колебања не наступи катастрофа.

Рекли смо већ да изгледа, као да је песник овде доспео на крај својој драматској радњи, или бар да му за нову коју појаву није ништа, важнога, ништа есенцијалнога преостало. Но песник нам је створио још читав један чин, пун живота, пун драматског ефекта.

Као што емо видели, да у самој перипетији имаде неке експозиције, дакле имаде места и момента за отпочивку, — тако и катастрофа, у овој трагедији имаде својих стадија. Она не наступа

наједанпут са свом својом грововитошћу, него је из тиха, полако припремљена, али је можда тим страшнија и ужаснија, што ју видимо у свима њеним појединостима, у свима њеним суптилностима, као посљедице укрштаја карактера трагичног јунака са дотичном му кривицом.

Лагана ова припрема катастрофе тако је очевидна, да је томе скоро сваки доказ излишан.

Прелазимо сада на пето питање: да лигла внијунак по својој индивидуалности одговара идеји трагичног јунака2

По свему, што смо до сад о трагедији „Пера Сетединац“ излагали, види се, да је главом Пера, Сегединац био средиште, око кога се читава радња окреће. То нико порећи не може, а по томе је ван сваке сумње, да је Пера главна, особа, ове трагедије. Да ли пак он уједно и одговара идеји трагичног јунака, јер му се приговорило, да, је ћудљив старац, да нема своје воље ни енергије, —- то ћемо сада укратко претрести.

Да је Пера карактер. и то један од оних најјачега калибра, — 0 томе не може такођер сумње бити. Томе је сведок не само историја, него и ова трагедија, јер га је песник изнео као човека, од необична поштења и врло чврсте воље, који за своје уверење, а у интересу среће и напретка свога народа, ништа не штеди, него чак свој живот и живот својих на коцку меће и жртвује.

Рекосмо, да га је песник изнео као човека врло чврсте воље. По томе не би могло стојати оно, да је ћудљив, слабомоћан старац. Но ва ово последње нема ни циглог документа у целој трагедији, — већ ако се не би можда узело за слабост оно место, где Пера хоће после смрти Милана Текелије да се убије; то је пак моменат највећега очаја, док још узнемирена Перина душа, није дошла са собом у неки аеди фита Али зато не пада он ту, — његов гвоздени дух савлађује и тај најужаснији моменат. Он се одважује да даље живи, да понесе крст свој и да

страда. Да је пак Пера човек чврсте воље, види

се већ при самој његовој појави. Он са одлучном намером ступа у свупштину српских кагетана и официра, да помоћ, коју љђесар на Француску захтева, треба ћесару дати. Његова одлучност таква је, да се њој скоро нико и не противи. Ко му се противио 2 Милан Текелија и то не из сопствене побуде, него на под-