Pozorište

Пе ,

оре 171 Фероу~

Пера још није сам. Није он једини бранилац народу. Сви официри народне милиције ступили су с Пером у заверу, и ствари до некле добро иду. Но кад се коло среће окрену, Пера остаде заиста сам. Па чак у последњем чину скоро да га и његови рођени изневере, бар да изневере ону мисао, коју је Пера заступао. И кад се већ побоји, да неће зар пљунути на њега и његова, „рођена крв“, — он стоји још непомичан самац, Покосећи свима навалама невоља, што су гау онај мах склептале. Овестан кривице своје, а по снази своје воље очекује он са највећом мирноћом, да му се нагне уснама она горка чаша, коју треба да испије.

Долазимо сада на шесто и последње питање: да ли делање споредних карактера стоји у органичној свези са главном радњом трагедијег

Пера је главна особа, а Џеру провејава једна велика, озбиљна мисао, а то је: осигурање политичног живота српеког народа у овој држави. Ове особе, које се у овој трагедији налазе, раде око ове мисли, било да јој, идући на сусрет, у прилог раде, било да јој ускос иду. Мисао, која креће коло целе ове трагедије, то је мисао политична, — дакле, тако рећи, искључиво поље мушке радње. И по томе женска лица ове трагедије (Мара и Јула) не стоје у директној, непосредној свези са главном мисли. Но за то нису оне овде особе последњега, реда, јер обе, по своме друштвеном положају, утичу на судбу двојице најважнијих лица: на судбу Пере Сегединца и Милана Текелије, и перипетија можда баш њиховом укрштају у живот ове двојице има да захвали свој почетак, те наравски по томе и трагедија своју радњу. Дуже разлагање у овој ствари било би посве излишно. —

На месту је још овде, да приметимо онима замерачима, којима је трагедија монотона, без икаквих занимљивих епизода. Ми баш налазимо у томе њену врлину, јер је тиме очувано јединство радње. Што нема интересантних галантних сцена — јер замерачи ове врсте су понајвише женске — томе је узрок у самоме, врло и сувише озбиљноме предмету трагедије. Па зар појава, где нам излазе Мара и Јула,и где ова последња матери своју љубав исповеда, није пуна, дражи и пуна њежности 2

После свега овога немамо ништа друго рећи,

а

него оно, што смо напред споменули, да су умољене књижевне судије матичине чиниле пуно право, кад су трагедији „Пера Сегединац“ највећу награду досудили. јер ова је трагедија. заиста украс наше књижевности.

И ипак су они, који су приликом представе своје критичке примедбе пуштали, имали по негде можда и право, само што су примедбе њихове биле погрешно на. писца и песника, у место на драматурга, управљене.

Имају потпуно право они, који веле, да су драматурзи џелати класика и класичких драматичких дела. И наш „Пера Сегединац“ морао је поред свих претрпљених мука, да падне још под оштре маказе и немилосрдну оловку драматургову. И ово му је од свију мука најжешћа мука била, од свију страдања најгрозније, јер одавде није изишао чист, несавладан, него прилично осакаћен и наказан. Г. А. Хаџић може себи поласкати, да је у томе послу надмашио и Исусовца и онога судију, што „четрђест година, кривди суди.“

Није пак сав терет кривице ни наг.А. Хаџићу. Трагедија, како ју је песник написао, има у себи 34 особе, а, особље српске народне позоришне дружине не достиже ни број 20. Разуме се по себи, да је ту драматург под притиском околности. Окраћивање је дакле било неопходно нужно. Питање је само: да ли се драматург само у границама нужде кретао, или је и своме слободном духу нешто поља отворио 2

У првоме чину ускраћена нам је била. на позорници прва, појава, сцена на царскоме двору у Бечу, а то је половина првога чина (и мало те не већа половина). Цинцендорф, Баћањија, цар Карол УЛ. са целом својом пратњом и Јањаћ Моско морали су отпасти, а морала је отпасти и цела богата сценерија царскога двора. У овоме је у неколико и одговор онима, којима су у приказу сцене монотоне. Ово је све морало отпасти, јер дотичне није имао ко приказати. Изгледа, као да целина са изоставком ове појаве није ништа, изгубила. И заиста, скоро да се трагедија може и онде почети, где је на позорници отпочела, а то је са, појавом у митрополитовој канцеларији. Али што је најглавније, трагедија губи тиме своју симетрију, јер први чин постаје према осталима саразмерно кратак. Па и опет има нешто, што се касније не може да разуме, а то је, што не