Pozorište

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

(„Виљем Тел“. Драма у 5 чинова од Ф. Ши-' лера, превео С. Д. К.)

Ако признадемо, да смо се приказу Шипле- | ровог „Тела“, који је после почивке од мал те. не седам година у суботу. 4. фебруара 0. г. да је за два дана раније било, била би му уједно десетгодишњица од првог приказа на. нашој позорници своју нишанџијску вештину осим на глави синовљевој и срцу Геслеровом још и на симпатији публичиној доказао, необично обрадовали, неће нам се ваљда зато пребацити, да смо у колу оних, што веле, да су „старији драматичари, т. зв. класичари толико створили лепога, доброга и истинитога, да би довољане било, њих само слушати и гледати те да не би нужно било, експериментисати са новом робом.“ То би нас пребацивање на неправди енашло, јер ми исповедамо баш противно начело, начело, које би могли доста јасно изразити са оним, што Лефевр у Гуцковљевом : »ЏтБа. дев Тамше. Каже: „Позорница треба да спаја живот са вештином, вештину са животом! Та изнесите свет, који није узет из прошлих векова, него из садашњости, не од Асираца и Вавилонана; него из ваше средине!“ Има дабогме те још колико драматских дела, којима лепота не може да увене те дакле вечно морају живити, али ће ипак драма више деловати и оплемењавати онде, где је, што но немачки је-

| дан модерни драматург вели, „приказани живот |

напојен крвљу из срца рођеног нашег доба“. Јесте да се класичари загрејали оним, што је лепо за сва времена, али их је зато прожегао и сопствени живот. Згодно вели новији један теоретичар: „Чисто одушевљење ка вештини кадро, је створити Галатеју од мрамора, али је једино. дух времена божанствени онај дух, кипу живота да удане.“ Ове би то било лепо и красно те бисмо се тога свога „вјерују“, дабогме уз нужну толеранциј ју држали, Срба ту акције боље стајале те не бисмо били упућени на то, да се сваки час ушуњамо у туђу градину, да из ње цвеће беремо. Али кад је ве

тако, кад је су нам куд и камо милији гости у рококо-стилу и природној свежини и простоти него тај модерни свет, у горњим слојевима „сујета вејаческаја а у доњима измет друштва људског, све чеда „рашчишћеног укуса“, коме је управа нашег позоришта за последњих година канда мало и сувише кроз прсте гледала. Изговор, е се бојаги треба освртати и на оно „ситно, што звечи и крупно што шушти“ ерећом се овај пут сам собом

што може | |

кад би у нас!

„Нужда већ постала врлином“, онда |

НИ,

у „лаж тера, ућуткава га сам „исказ касе“. 'Шта ли је јадни „Тел“ богу вгрешио те су |га онако немилостиво изровашили 2 МЕ да | брисања. мора бити, да без „удешавања“ на на|шшој позорници не иде али тек не видимо нужде „Сливању чинова једно у друго, тој десилузији, да човек на свршетку још остане седећи (пађртер и галерија виче: и стојећи) пи чекајући ] још један чин, што би према позоришној цедуљи још морао НЕ Лепа сцена са Армгардом пи децом њеном морала је изостати ваљда с тога, што би иначе Геслер облигатно морао искронути ћосћ ги Коза. Добро, али што се Парицида баш са свим утаја 2 Требало је већ и због тога довести ја, да пети чин не плати главом. Не узимљемо ту у обзир, да сцена с Џарицидом и нехотице доводи у сравњење Геслерово и Албрехтово убијство те тиме Тела још јаче диже. Да збиља! „Преврћући прашне књиге“, да ли се „нова поДела улога“ тицала свију репресентаната, наиђемо у оцени првог приказа ПШТилерове „драме | 0 законитој слободи“ на врло куријозно место једно, које од речи до речи гласи овако: — имао је и пети чин неописаног ефекта, а то је највише тиме постигнуто, што у петом чину нема промене, него је све у једно збијено. Одмах чим Геслер падне од Телове стреле на смрт погођен, долазе сви Швајцари, Телова жена и деца с " Бертом п Руденцом заједно па после кратког | разговора сви славе лепу славу, што се овлобо"дила Швајцарска. Уз веселу крику и вику упа|да и мувика и завеса се спушта, уз велико допадање позоришних гледалаца“. Немамо ништа да замеримо том великом допадању, није нам "даље ни жао, што нисмо овог пута тако сретни били да музика упадне — није је у опште ни било — чудимо се само, откуд наједаред да Геслер пада у шетом чину, кад је и донде а и од "тада овагда падао и пада у четвртоме. Види се, да није баш свуда пробитамно јитате та уетђа тавј5Еч, па ма тај мађистор била и сама управа позоришна; види се даљеи то, да је било крајње време да угарски наставни план гимназијски облигатном начини лектиру Шилерова „Тела“ у школама.

Нова је подела улога од мушких оставила на, старим местима само Ружића. и Лукића а имала, је и право, јер би уз промену напоредо дошао био и уштрб. Сумњамо, да би тако било и са променом у улози Штауфахеркиној. Част и поштење, и то од свег срца, дичноме дару Ј. Добриновићке, али је за Штауфахерку донела мало родољубног жара и енергије. — Берта се променом подмладила те је тако и у оделу много више држала на себе, да, чак је раскош терала,