Pozorište

— > 98 #—

драмска радња. Сукоб је готов, али су противне силе наједнако подељене једна према дру-

гој. Те силе не могу остати на миру, него се. морају мицати према мисли, која влада драмом.

Тако се уђе у четврти одсек, тде настаје обрт (перипетија), где се мења срећа. — За четвртим одсеком, по самој потреби ствари, мора

доћи пети одсек (драмеки свршетак, катастро- ]

фа), где јунак пропада пили се спасава.

Права се драма започиње кашто приступом (прологом), а завршује поговором (епилогом). У приступу се обично приповеда повесница драмске радње донде, док се не започне драма, или је за себе песма, која се отпева пре него се драма почне приказивати, или је најпосле говор, у ком песник или глумци наговешћују гледаоцима, шта је у драми. Приступ или поговор говори једна особа, замењујући песника, или цело глумачко друштво. И приступ и поговор су дакле понајвише говори за себе, а нису Део драми. Али су кашто драми, задирући и у језгру њезину, као на пр.

(Наставиће се.)

аи

листи

„предигре“ |

ко

ју Гетовом Фаусту 1. „Предигра у глумишту |2. „Пролог на небу.“

| Једноетавнсет драме и уметци.

Драма као и сваки вештачки умотвор ваља "да је написана лепим језиком и у лепом облику, па и сав догађај да је тако складно Из"рађен, да га лако можеш целога прегледати. Мора се павити и на то, да је драма према "својој целини и прегледивости толика, како да не мори свога гледаоца и слушаоца. да то треба, да је једноставна, Т. ј. тако уређена и удешена, да се све, што бива, своди на једну главну основну мисао, па тако да је све једно в другим свезано. А пошто се све мора кре"тати око те главне мисли као око своје осовине, то све и уметци (епизоде) не могу тако употребити као у епу, јер су уметци појаве, које се могу изоставити, а да се тим ни мало не поремети главна радња. Уметци могу бити особе или говори, а ваља их употребити само онда, кад су потребни, да потпомогну главну радњу и боље је објасвне, иначе су залишни.

•г

И,

Бр

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Макенм Црнојевић. Трагедија у 6 чинова, с певањем, нашисао др. Лаза Костић, ва пиоворницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића“)

Сваке позоришне. сезоне посећује нас неизоставно овај мили гост, ово драмско првенче нашега пријатеља, дра Лазе Ћостића. Осетили бисмо

ваљда неку празнину, кад би прошла сезона, а Максим нам се не би био приказао, — тако наша публика гледа радо овај комад.

Он нам је и у уторак, 28. фебруара о. г. приказан, и напунио је кућу. Бадава, у њему има неке неодољиве чари и примамљивости. Он нам открива један лист наше народне прошлости, он нам износи Црну Гору и њене јунаке, тај непсцрпиви идеални свет наших патриотских осећања, он нас упознаје са млетачким богатством п млетачком господском углађеношћу, он нам слика грозна сукобишта од страсти и слабости људских, он и разуму, и оку, пи уву нашем пружа пријатне забаве лаким стиховима,

_елегантним изразима, дубоким мислима, шареним сликама и духовитим досеткама и каламбурима. Он уздиже наше патријотско чувство, годи

нашем добром укусу и забавља нас душевно. И зато ће Максим остати стална пијеса у репертоару нашег народног позоришта поред свију слабих страна, које ова трагедија имаде, јер п слабости „Максима Црнојевића“ само су један доказ више за женијалност и вештину пишчеву.

Није ваљда скоро тако слаб трагичан материјал употребљен за трагедију као. овај у „Максиму Црнојевићу“. Сва трагичност лежи у по вређеној личној сујети, оној најпростијој, најнижега реда сујети, која, занесена лажним стидом, да себе покрије бира средства, која у посвледњој линији нитису грозна нити неморална, али која ипак стоје са природним и друштвеним редом и са личним осећајима главнога јунака у тротивности, те тако изазивају низ големих за| плета, који се на најтрагичнији начин раздрешују. Случајна и изненадна рапавост максимова, која најлепшег ђувегију у ругобу претвара, и Ивина међутимна хвала у Млетцима о ван|редној лепоти максимовој, потврђена још и ње|говом каваљерском речи изазивају цео богати заплет. Максим, како је подлегао богињама, подлеже истотако и свима другим упливима, он не-

==

Без

––