Pozorište

=> 106 #г—

Њен је посао дакле, не само да нас наводи на смеј, него и да нам владање чисти и поправља. По свом смеру п изради комедије су различите. Главне су им врсте ове:

сплеткарска комедија, у којој су поглавито оштроумни заплети и досетљиви разговор а свршетак за слушаоце повољан;

конверзациона ~— описује нам прилике финијег друштва, те је у њој и финија иронија уместо оштрог исмевања;

карактерска — описује карактер какав је по себи и према друштву, тако, да се еве око њега обрће само за то, да се његова ћуд изнесе на видик. Такве су комедије на пр. „билом болесник“, „Претворица (Татфиће)“ „Тврдица“; породична — у којој се приказује каква породица, како живи за себе и сретна јеу свом домаћем животу напрема друштву, са ко- | јим се не слаже или је у неком сукобу.

Разма тога су јој незнатније врете лакрдија, пошалица, где је стало до емеја а не до какве више тежње, па се не мари ни за то да се што чини-да је истина; пародија или травестија (извртање или прерушивање), где се трагичка и озбиљна ствар изврће у шалу или лакрдију.

в.) Глума.

Глума је или драма у ужем смислу средина између трагедије и комедије. Са трагедијом се слаже у том, што као и она хоће да покрене осећај, и што јој је ствар знаменита, а са комедијом, што се као и ова увек сретно свртује. И у глуми нам се приказује важна радња и знатни карактери, и ту нам се силно заноси душа лепотом и силом идеја, само што заплет не долази од главне особе него од епољашњих незгода, више по смишљеним прили-

ЈЕ И По МЕ

кама него по моралној потреби. у којој се јавља трагичка снага.

И глума треба да нас забави и вачуди, па то бива у толико приличније и згодније, колико то песник уме да изврши на простији и племенитији начин; не тежећи за тим, да му се посао само напречац и овлаш допадне. И случај може да покрене радњу у глуми, само онда не треба да се ствар чини неистинита.

Мелодрама се зове глума, кад су јој градиво, карактеристика и догађаји ванредни, чудновати и фантастички, па је с њом здружена лепа и брза сценерија и музика. У таквој глу-

| МИ, која се не слаже са законима естетике,

Французи су највештији,

У главном подудара се са мелодрамом и драматисана гатка.

т.) Опера.

Опера је у пространом смислу драмски песнички умотвор уз музику, а иначе је, кад је мања, попевна игра. Она је дакле лирско-драмска певанија, а радња јој је трагичка, озбиљна, или комичка, ув то понајвише романтичка, па је чврсто спојена са музиком, дражећи њом и песмом људски осећај и поправљајући га. Музика пак, као тајанствен говор душевног живота, ваља да више загрева и распаљује осећај него мисли, тако, да човек више осећа него мисли. То исто вреди н за балет, који је с њом често спојен.

Опере су према свом градиву, изради и величини: озбиљне пли велике, које су налик на трагедије; хомичке, налик на комедије; оперете, пли попевне игре (у ужем смислу), које се од озбиљне комичке опере разликују што су простије и мање; водвиље (УапаеуШе, народна попевна игра); интермецо, који се игра посред каквог главног једног, или између два парчета, са којима није ни у каквој уну-

|трашњој евези.

БЕИТ ЕДИ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. | (Млетачки трговац. Позоришна игра у 5 чинова, од В. Шекспира, превео Јован Петровић, | за српску позорницу удесио А. Хамић.) Приказана 1. марта о. г. — Г. Тоша Јовановић, реди- |

тељ краљевског српског народног позоришта у Београду као гост у улози Шајлока; „Млетачки трговац“ управо је шаљива игра, ма да нам се приказује на први поглед као позоришна, т. ј. као таква, у којој озбиљни тре-

| |