Pozorište

+

~ ~ 75

„ОДИН. т

папе -> 15

–еоогљ У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК

28. ФЕБРУАРА 1885, о -<—

И

| 4

5 БРОЈ 7.

а На

ШЕА 3

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

дан пут на по табака.

Излази за време бављења позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Потражи себи другог слугу ти!

Да песник право превелико зар,

Од природе што има као дар,

Баш тебе ради грешно изгуби!

Па чиме дира само ерца сваг

Па чим се руши свака незгода 2

Зар није склад, што из срца му ври, И свет у срце њему доводи >

Кад природа бескрајни себи рад Немарно на вретено савије,

Кад свију Зловољним звуком свуда навије, Ко жићем дели ред тај досадан, Да покрет његов буде ритмичан 2 Ко поједином даје општи рад, Узвишени кад звучи красни склад 2 Ко шиба буру, да се створи бес Ко сутону Пролетњи цвет ко бере у свој скут, њиме поспе љубазници пут 2 вије онај зеленкасти лист,

њиме кити, спаја богове, Олимпу држи век људека снага у песнички тек!

Да Ко Да Ко Та

Па

Где среће

С уживањем и бол је известан, Те не знаш еам, И такав призор треба да се да! Захвати, где је људски живот пун! Та сваки живи, И где се латитш, У шарне слике нешто смисла дај, У обмани нек истине је трун, Најбоља с' чорба кува тако, знај, Што крепи свет и диже осећај. Тад младежи се купи лепи цвет,

употреб'те снагу лепу сад, Терајте песниковањем занат, Љубавни к'о што с тера пустолов! Случајно с' ближи, види, остаје,

И свеза тако

из СЕТНОВОГ

(Свршетак.)

Песник.

ствари неуљудан склад

озбиљан даје блес 2

ко је ваљан, чист 2

Шаљивчина.

трајном постаје;

има, ту је и отров,

ал проводиш роман.

мало који зна, занимљив је тај.

ФАУСТА.“

У игри вашој слуша блажен пој,

И свакој души, бар осетљивој,

Из дела ниче тужан рукоплет ;

У сваког с буди неки умишљај,

Те свога срца види осећај.

Још спремни су на смех, ко и на плач,

Још полет штују, мили им се ејај:

Та ко је готов, тај је избирач,

Ко бива, свагда захвалан је тај. Песник.

Па дед ми врати оно доба ти,

Када сам ја развијао се сам,

Песама кад су бујни извори

Удиљ у грудма поновили плам,

Кад ми је магла застирала свет,

А пупољак ми чудо обрек',

Када сам брао хиљадама цвет,

Што бујно беше испунио доб!

Шта имадох!2 Ал тма сам имао!

да истином сам свагда бивао,

У обмани сам пак уживао.

Поврати нагона ми комешај,

Ужитак онај, дубок, убави,

Ах, мржње моћ и снагу љубави,

Младост ми моју натраг само дај!

Шаљивчина.

Младост је теби нужна, брале мој, Кад ес душманима бијеш љути бој, Кад око врата силом-елађано Девојче руке вије млађано, Трчањем брзим ако хоћеш ти

На мети зелен венац постићи,

У игри бујној кад покажеш моћ, Пехаром пуним кад прекратиш ноћ. Ал старој песми чио напредак Умилно, силно стати у корак,

И замишљеном једном циљу свом Долутати, па ма и обманом, Делије старе, то је позив ваш,

И с тога ми вас поштује баш. Старост нас дети, то је израз лош, Старост нас нађе као децу још.

АЕ

| 4