Pozorište

= бе о е

58 сдсбосј—

више ни трага, ни гласа оном, што је некад било, верујте ми. Ваше место остаје свагда на своме месту. Реците ми дакле, вашто се клоните овога заклона2

Вероника. Рекох већ. Хоћу да се посветим господу. Манастирски мир, то ми је једина жеља! -

„Јован. Вероника, знам, да није тако.

Вероника. Господине Јоване!

„Јован. Л није тако! Ви нисте иначе имали тако побожних жеља. Јуче, па п данас још, не беше вам свет тако досадио, вама, тако доброј а милој девојци. Бедна, драга душо! Потајни јад, коме ви не умете да дате рачуна, то вас мори. Ја пак мислим, да га разумем, па се стидим, што сам био тако слеп, те га погађам тако доцкан. Само једну једину реч реците, ако вас мучим, и ја ћу мучати. Али откад овде овако седимо, рекао бих по овој милој руци, што у мојој дршће, по тим очима, које се стидљиво крију од мојих, да погађам, кака ме чека срећа.

Вероника. Госнодине Јоване, кунем се.

_ Јован. таните, Вероника! Пре но што бисте постали кривоклетница, пре, него што бисте изговорили оно „не“, које би учинило свему крај, послушајте ме бар. Ви треба да знате, да је баш сад, кад сте рекли, да хоћете да идете, запознало моје незахвално срце, каку је неправду учинило, п осетило, да је дужно, да је поправи. Када дође дотле, да умало што вас не пзгубих, познах, шта вреди ваша наклоност. Сад не могу више бити без вас и с тога вас морам задржати украј себе. Срце ми се тргло од опака сна, иу њему се бупе нови осећаји. И она љубав, за којом сте ви одавна чезнули, пробудила се, створила наједаред ту!... Тако вам тих сузних очију, тако вам те миле руке, тако

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Избирачица. ШТаљива игра у 3 чина, с певањам од К. Триковића. — Араљевић Мархо

ја.

вам успомене на нашу некадашњу беду, опростите неразбориту човеку, који вам се сад предаје свом душом и свим ерцем. .. Будите ми пријатељица, дете, жена, све! (Вероника, зајеца.. Шта, плачете 2

Вероника. Зашто тек данас то да говоритег Јуче бих још пристала.

Јован. Шта ће то рећиг

Вероника. Сад, кад је праведни усуд повратио изгубљени сјај, сад, кад имате |имања, имена, достојанства, сад знам, шта сам дужна, па велим, не ћу.

Јован. Какве су то мисли! Зар се ми не љубимо2 Нисам ли, који сам и био, ма да се нашло благо 2

Вероника. Сутра већ не ћете бити тај. Не господин-Јоване, ја сам љубила сељака, а не војводу. Омедох сањати, но сви снови остадоше пусти, па и најлепши, који ми обећаваху, да ћу можда кадгод бити, не војвоткиња, већ проста закупница. Што ми је јуче давало блаженство, то ми данас одбија срце ес праведним поновом. Јован. Али вама, племенита душо, ваља да захвалим, што сам дошао до блага!

Вероника. Не мени, јер то је ваш породични накит. Знате врло добро, да га је покојни војвода скрио само за вас. Ја од отог не могу ништа узети... Сад одох, кад верно сврших, што ми беше задато. Шта би било, кад бих вас послушала, кад бих била тако слаба, да не могу да се опирем2 Дочекали бисте, да девојска, која је одгојена у прогонству и могла поднети за неког човека, да та као слушкиња куха, шије, плете и пере, али да није ни прошла света, нити да је образована, већ вам тера румен у образе. | (Свршиће се.)

и Арапин. Јуначка позоришна игра у 8 чина е певањем, од А. Николића, музика од Шлезингера). У прилично пуној дворани прешла су на

__ 4