Pozorište
|
ЈЕ
Ље-
тике, све до почетка 1881. када би пспро- све до своје смрти, свуда и свагда казишена за једног тамошњег великог трговца. вала Српкињом, као и то, што јој је Она се одрече позоришта, венча се, али пре мати волела живети код кћери него код него што би се са свим повукла у засебан сина. Захвална кћи пазила је јако своју живот, хтеде још једном да се опрости са матер, па јој је на крају дана и очп
београдском публиком. Она је већ тога. ради ступила била у преговоре са позоришном управом, кад али на један пут појавише се први знаци сухе болести : 14 годишње напрезање на позорници истрошило је и онаку онако здраво тело. Болест се стаде нагло развијати. Муж је одведе у благу климу Шпаљолеке, у Барселону. Онде, на лепој али далекој обали средоземног мора, у туђини остави Марија Јеленска своје коСТЕ Е. 1882. = Карактеристично је, што се Јеленека, од како је дошла у Београд, па и после |
склопила.
Јеленека је послужила и домаћој уметности, а у страном свету, у великом немачком народу, који данас „корача на врху цивилизације,“ осветлала је себи и
снагу, сломило беше и своме маленом роду образ, као ретко ко
од уметника. Да је у Срба и у Хрвата повољније земљиште за уметност, можда не би отишла у туђину. Али како му драго, она је својим уметничким заслугама, како на дому тако и на страни, стекла потпуно право, да је се радо сећамо, да јој спомен сачувамо п да јој речемо: „Лака ти била туђа земља !“
листићи.
= Па
(СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(Наши сељани. Позоришна игра из народног живота, с певањем, у три чина написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа.) (Наставак.)
На ова питања је доста ласно одговорити. „Наши сељани“ нису уметнички посао вишега реда; нису дело правог драмског песника. Мита Џоповић је показао, истина, и овом приликом онај — тако рећи — дивинациони дар, којим наилази на драмске елементе из наше повеснице и из нашег народног живота, али им и опет није дао драмски облик и снагу у научном — а баш ни у уобичајеном значењу.
Већ то је знак песничке слабости, што се, писац није поуздао на тако просте, али ипак богате елементе — оне, што емо их у Фабули навели. Као да му беху по својој природи и по својим ситуацијама ситни, незнатни и слаби, и као да се бојао, е из њих не ће моћи засновати радњу, заплет и прилике од драматеке висине и достојанства. Као да је предвиђао, е он таке незнатне прилике не ће моћи задахнути животворном снагом свога генија, те да му за песнички ефекат ваља поред њих још нешто. За његову вештину учинило му се мало грађе, а за његову неуку руку мало срестава.
Па шта је урадио 2 Баш у тој бојазни пренебрегао је — на жалост — најглавније. Прене-
брегао је оне плодне елементе, опу, управо,
најбољу грађу, и дао се начину средњих духова: тражио је успеха у простом накиту, шареној сценерији без велике свезе. Место да је лествице оних наговештених душевних покрета редом прошао и драмеки исцрпио; место да је из оно неколико простих, али ипак маркантних карактера и ситуација конзеквенцијом и верношћу извео истиниту, значајну и озбиљну црту нашег сељачког живота, која би евакако на нас снажно утицала: он се разврзао на широко, ал опет за то непотпуно сликање побочних прилика, те
|нам пред очи изнео читав калејдоскоц призора
без праве дубине, без икаког пепхолошког и моралног утицаја. А што је још горе: све те побочности, све те маленкости и ситнице стављенбс ву у пети ред; пропраћене су истом важношћу као и главне ствари, као и они првобитни прави стубови драмске зграде, па је онда наравне, да гледалац не може да се освести, шта, је управо језгра, шта ли опет љуска. Оштро око, па у томе хаосу слика и прилика не зна пута; и од силног накита не види ствар ни цељ. Чисто би човек рекао, да се под теретом тешког уреса она здрава грађа савила, па најпосле и у прах пала. ·
Да ништа друго нема, доста је и то, па да нав помути. Под простом, али чврстом драмеком зградом из здрава и добра материјала нашли би наши осећаји места и прибежишта,
__-______ -___- | 8