Pozorište

_________ ________-__-----

— 2 ој» 19 сољеј—

дичне пужде), а исто тако може се читати „раг бар“, „хрђа“, па онда опет „над“ · „Хрђа“ је већ ва свим погрешно.

У духу нашега језика нису преведени сти-| хови:

„Убице С ја од тебе не плати, , или: „Јер

добар "ред нас дели сад, п род“ а и то ва; ља знати,

да Срби за пес не веле да „пландују“, и да ни-

кад не ће рећи, у 3 пОООрињ него у зло увалити, никад | аса него „плаха ћуд.

ривијално 078 00 чини скраћење „канда“

— место „као да“ и не доликује ни најмање

лепоти п достојанетву целе дикције. И исто „тек“

у онаком значењу ми неодобравамо. Шта то.

значи:

„Та ваљда се тек не ће прерушити 2“ или: „Убица нисам, то тек рећи смем!“ или: „Та ваљда не зна тек, или: „Оружника тог

Тек не ће имат вазда уза се“

То „тек“ нити одговара правом смислу, који се хтео изразити, нити достојанству слога, него вамо показује своје провинцијално гнездо и ниски постанак. Тако не говори Србин кад хоће да бира речи, и таку фразу не бисмо ми ни у највећој нужди употребили.

Да речемо што и о представи.

Ако ћемо искрено, није текла лако и складно. Већ инеценирање је показало, да се није доста пазило. Тако у трећем чину треба даје сутон, а лампијер заклонио све лампе, па начинио мркли мрак. Шта вреде онда речи Ренејеве

„По ливадама, гледај зеленим,

По милим валма реке лађане,

Гле, како с титра румен вечерња.“

Ренеј у усхићењу говори:

„Дидјеров слушај како јечи рог,

Па како тужи, како уздише!“ а ми место тога чујемо неартикулисан дудук ватрогасца. Зар се није могао Флиглхорн употребити, као што је то и на другим позорницама, да ефекат не изостанег — Дивни призори трећега чина изгубили су најпосле од своје лепоте и тиме, што буква беше далеко у дно намештена, те се диалози слабо разумеваху.

И предетављачи нису учинили све, што су могли. Гца Максимовићева је веома, згодан Ренеј. И Фигура и лице, и орган и кретања одговарају живој, плахој, јогунастој, па опет за то мекој и несталној нарави, која се у Ренеју по природи

то несташан, самовољан деран, а од половице већ превлађује женска слабост. Гђца Максимовићева је обе те особине лепо на видик изнела, а најјача је била у последњој (за њу) немој сцени, где се бори навика, сујета и љубав, где се прелама мушко о женско. Слабији израз добила је

орка

и по васпитању развила. До половице радње је!

она красна сцена при првом растанку са Марселом, а опет друге нартије, што еу требале да |покажу оплаховитост, губиле су по где где од |своје чари тиме, што је пресетављачица необично брзала. Плаховитости није једини атрибут брзање, језик. Банг плахи људи не говоре течно. Гђа Ружићка дала је Адели свој природан, | патетичан колорит. Патос је дошао до одмере|на израза и дејства, и само у једној сцени беше испод замишљеног нивоа. Мати држи, да јој је дете погинуло, или бар не зна где је, па кад га и опет види, повиче у највећем афекту: | „О дете моје! Јесте, он је!“ Гђа Ружићка тај афекат није довољно маркирала, ца Бандобранска беше местимице са свим на свом месту, само јој још недостаје скроз и скроз једнака игра. Још не уме да схвати своју улогу као неку целокупност; као неки жив организам, који ваља репродуцирати, него се више даје на детаље. И тојој морамо приметити: нек не чека други пут, да јој Марсел рече: „На румен-уста мећеш мален прет,“ па тек онда да га метне. Ружић, је показао у Марееслу, да је стара, опробана снага. И ако је очевидно, да то није улога за њега, опет морамо признати, да

| ее нигде није о замисао пишчеву огрешио.

Милојевић (Шјер), Десимировић (Етјен), Банић (Бертран) и Васиљевић (Ренар) нису далеко заостали иза својих улога, и ако се може рећи, да их нису ни дигли. И Шјери Етјен, и Бертран и Ренар већ су таки типови, да са мало вештине и воље могу највећи успех пожњети. Мало више студије, па сг може много учинити...

Друге особе нису ее тако ни истицале по | самом заснову овога дела, па ни њихови престављачи нису то смели, а нису ни требали. Местимице се но гдекоји занео до патетичне декламације, а та приличи само правом патосу, па то је доста сметало. Димитријевић (Жером) знао се тога сачувати.

Кад узмемо све те приговоре, онда је наравно, да ансамбл представе није био са свим округао и жив, као што је могло бити, „У14Гепег“ заслужује много бољи успех, пагде год се као премијера е одушевљењем не прими, највећа је кривица до представе. 8.

СИТНИЦЕ. | (Досетљив одговор.) „Вама зацело има тридесет и пет година 2“ — питаше неки дан некакав пријатељ нашега позоришта једну нашу глумицу. — „Само двадесет и пет“, — одговори она. „Та ми смо ев; како ми бе чини, једне године родили 16 — „То ништа, не чини !“ — одговори брзо глумица, — „ви сте може бити наглије живели.“ Издаје управа српског народног позоришта.

а Е