Pozorište

+е-

Бед 42 сјобе—

управа своје чланове на заслужне, добре и лошије, у колико еу чинили више од своје дужности, пили само своју дужност, или мање од своје дужности.

Пристрана управа води други рачун.

Она не пита, шта је ко за позориште, него шта је за њу радио и како се према њој владао. И по том рачуну дели она своје чланове на симпатичне, индиФерентне и антипатичне. Првима је отац, другима господар, трећима душманин.

Поводљива је управа, која гледа туђим очима, слуша туђим ушима, мисли туђом главом.

И доброј управи треба често туђе помоћи, али се добра управа битно разликује од поводљиве у томе: што добра управа уме добро и да бпра, а поводљива је у овом избору редовно несретна.

Добра управа зна, коме се може, докле се п у чему се може другом поверити, али управу никад не испушта из својих руку ; поводљива се управа обично поводи за онакима, који то поверење ни мало не заслужују, и управа је само по имену у њеним рукама, а Фактично у рукама њених креатура.

(Наставиће се.)

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

(„Две сиротице,“) пучки игроказ у 4 чина

(8 слика) од Д' Енери-а и Кормона може се рећи. да су у недељу скоро напуниле позоришну дворану. Када би се вредност ког позоришног комада судила по мери посета, онда би „Две свиротице“ морале бити драмско ремек-дело, толико ву оне пивцима и позоришним благајнама, на западу донеле прихода. Ми се сећамо, да су се у самом Бечу неколико десетака пута узастопце приказивале и то увек пред пуним гледалиштем. Па тако је било у Загребу, тако-н у Београду. А кад човек узме суштину дела, онда видимо, да аплаудира душевној тортури : исто тако, као по речима неког немачкога, критичара — што се аплаудира у Шпанији борби бикова, а у Енглеској борби петлова. Пиеци су, У да оправдају све изнесене страхоте а у ствари театралне ефекте, пренели радњу баш у очи саме Француске револуције и стрпали две невине и наивне душе међу два по стању, додуше, противна, но по душевној покварености доста близу човека, међу раскалашна и духом празна племића, те предетавника ниска друштвеног кала. Овим п одвише црним друштвеним сенкама придали ву писци и светле изнимке: племића младог шваљера Фе Уалдту- га п убогог, шепавог Пјера, — али како су ти јунаци кукавни! Они су више драперија на мучионици двеју сиротица, које страдају таман толико, колико је писцу требало да изведе — осам слика, о којима човек не зна, која је од које грознија, Добро је учињено, што је редитељство поткресало братоубијетво, ма да се услед тога морала да окрњи и последња слика, те није онако живахна, како су је писци извели.

Критика може осуђивати овакове драматеке вратоломије колико јој драто — свет ипак радо гледа на позорници победу невиности што страда. |Ту недавно баш читам у једном листу, како дете пита мајку, излазећи из сиротињеске куће: да што је бог створио ове патникег А мати одговара : За то, да ми имамо прилике чинити доброчинетва. Па ја им не би замерио ни ту утеху, само кад би се чинила доброчинетва, из побуде доброчинства, а не ради параде. Тако исто не би замерио ни приказивању „Двеју сиротица“, кад би оне вилне сузе, што за време приказивања потеку их очију опћинства, биле бар веџбање срца да осећа, да је осетљиво према Јаду и невољи сиромашких патника. Кад човек гледа онако трагичне призоре, као што их има

у „Двема сиротицама“, па чује иза себе смех, и то не један пут, већ по неколико пута, пак још кадшто и предетављач са позорнице подбада на такав грозан емех, е тад је наопако. То смо видели и слушали на прексиноћњој представи, и скоро нам паде на ум, да правимо сравњивања између пустоши људских осећаја, приказиваних на позорници и пустоши људских осећаја изван позорнице...

»две сиротице“ имају неколико захвалних удога. Осим јунакиња Ханријете и Лујзе, које ву у добрим рукама госпођице Драгице и Марије Фрајденрајхове, ту је Ла Фрошард, провјакиња, коју је гђа Сајевићка и у игри и у маски управо класички извела. За тим долази Пијер, кога јег. Фијан доста, карактеристички представио, па онда Жак (г. Мандровић), који је за онако подлу душу и зверску нарав био сувише леп.

Од осталих улога споменућемо: Шваљера де