Pozorište

– воде 110 «соло

Или гениј Црногорства,

"видећи како јадни Црногорци свој мили - Предсједава пропаст моју 2

завичај бране, а како смрт црну своју копрену на његове Анадолце свија, гризе га душа и уздахнувши вели: „Аох роде! Ух злочина! Пако на ме грешна зија!“ — Опази у то Даницу па у чуду шта: „Је-ли онаг ил сјен њена, Што се вије по разбоју 2 |

„Ко је да је, јавићу се, Јер ме жива жеђа мори, И дави ме, ка' издајство, Што учиних Црној Гори!

«

(Наставиће се.

_____" о »<—0—–>е= _____--

листићи.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Чаша воде“. Историјска шаљива игра у 9. чинова, од Е. Скриба, превео В. В.)

Приказ ове шаљиве игре 4. Фебруара о г. спада међу најбоље у овој сезони. Ружић (Болинброк), и Д. Ружићка (Малброва) били су изврени. Игра њихова, мимика њихова, псентира-

| Бирх-ПФајферова, с немачког превео Јован Ђор|ђевић — приказана ван претилате у Новом Саду у недељу 9. Фебруара 0. г.)

Представа „Звонара богородичине цркве“ занимљива је за нас у толико, што су главнијс_ улоге биле све скоро у новим рукама: архиђа“ кона Клод Фрела приказивао је г. Кестерчанек, ње говора њиховог — све се то може назвати звонара г. Миљковић, Феба г. Марковић, дигавештачким. Они су нас игром својом опомињали нина, Крола т. Банић, Кемералду гђца ЈЕ Хапина-ону арапску причу, у којој два духа, која ђева и Мадлену гђа Милојевићка; од старих живе једно с другим у непријатељству и завади, беху гђа Ружићка као Жервеза и гђа Добриу различитом виду и облику једно другог на- новићка као циганка и за тим Ударда. — Улога падају и гоне. Час се претворе у ватру, час у | Клода Фрела, архиђакона богородичине цркве у Раљу с паблу, Рмаја, чабу орбо Та бију љути Паризу, пуна је разних душевних расположаја и бојак, у ком хоће једно другог да униште. У за глумца благодарна улога. Истина, то је улога, три нашег вештачког пара нађосмо ту борбу која одбија од себе, гледаоци се гнушају оног оличену без претеривања. С. Вујићка била Је попа, јер због њега страда невина Есмералда, и појавом и игром дражесна, слаба краљица Ана, но вешт глумац може ипак игром својом да закојој владање толико бриге задаје, да једва мо- добије публику. Т. Кестерчанек узео је у Клоду же доспети, да се забавља озбиљним, т.ј. љу- тешку улогу на себе, но решио ју је доста побавним пословима. Летше већ није могла истаћи вољно. Притворноет и благост поповску јасно своју љубав према Мешему, који јој се непрекид- нам је обележио; у страсним љубавним моменно врзе по глави, па му име чак и онда спомиње, рума знао се подићи до неке висине; жарку љукад се разговара о стварима, које се тичу др- бав знао је изразити, но ипак није се толико жаве. Л Хаџићева као Ебигалија кретала се лако, могао одржати, да је у свима фазама покаже

говорила је лепо и играла је добро. Десимировић био је добар Мешем. Од свију досадањих Мешемова, које до јако гледасмо на нашој позорници, као да је он пснајбоље испредњачио

доследно: местимице га је издавао и глас, а осдбито мимика, тако, да је кретање противно било душевном расположају и речима самим. Ово се особито приметило у сцени на звонари. Стерео-

депо измереном и одмереном игром својом. И тиџан је био г. Кестерчанек у нагибању напред. други, у својим малим улогама, знаш су се наћи Од наше стране ипак нам је похвалити добру на клизавом паркету. Још нам је и то споме- бољу његову, јер доиста види се, да је труда и нути, да су тоалете женске биле лепе, богате | студије уложио у улогу Клод Фрела. Поред воље и укусне, и да су паузе између појединих чи- у труда и поред жеље, да се дотера акценту на-

нова биле мало дуже, него што би требало, сигурно за то, што су наше глумице тоалете своје за сваки чин мењале. -0(Звонар богородичине цркве. Романтична драма у 5 чинова са предигром, по Виктор Игову роману „Хогге-дате Ае Гагл“ прерадила Шарлота,

ал

|

шем, има изгледа, да ће моћи представити временом Клод Фрела и добро и вешто. Што овог вечера. није са свим успео нека се теши тиме, што се нико није вештаком родие, што свакоме за то треба труда и муке. — Гђцу Л. Хаџићеву гле даемо овог пута први пут као Еемералду и мо--

____-___И