Pozorište

— бој» 166 ебљеј—

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Марне Вилмер, позоришна игра у 4 чина

од Ж. Санда, превод с Француског — приказана у Новом Саду у суботу 8. марта 0. г.)

данпут корена ухвате. Гђца Л. Хаџићева у улози Каролининој показала је и опет, да је у доброј улози вешта приказивачица, и да улога и прилика може направити глумицу уметницом. у Е Од како се гђци Л. Хаџићевој уступају важ-

0 овој позоришној игри, као глуми, нећемо није и боље улоге, сваком приликом је све боља ништа више да рекнемо, доли то, да се тешкој у сваки пут приказује тако, да се похвалити даде наћи правог разлога, зашто је баш напи- мора. — Гђа Ружећки као вештакиња за сваку сана. По нашем мњењу садржина је њена „врло | улогу, а особито за достојанствене, не може нимршава : Износе се два брата, као два највећа кад бити замерке. Тако и као маркеза Вилконтраста, али без икакве тенденције, просто, мерска одликовала се у целини, а одскочила је да се приказује, да позоришта имају једну по- високо у приказивању добре матере зристократзоришну игру у четири чина више у свом репер- киње, кроз промишљеном и кроз добро изведетоару. Мождаје више написана ова глума за љубав | ном игром својом. Па ко да опише онај меки Гајетану, херцегу од Алерије и Каролини од Сен- | у задовољни поглед њен на несташна сина, ГајеЖенеја, који су главна лица у овоме комаду "тина ! — Г. Милојевић и гђа Милојевићка као

После приказа Тоше Јовановића, који Је ЕР Динијер и бароница Даргландска такође прошле сезоне у улози Гајетановој гостовао, се показану своме елементу, шта више и гђца радознало смо очекивали, да у њој видимо и Бркићева као Дијана, у улози невине девојнашег једног од бољих глумаца, г. Миљковића. У и намастира, одржала Гајетану је састављено више особина, и добрих се дооро; а складан приказ целе позоришне и и рђавих: он је лакоуман, разметач, распикућа, |тре ниву реметили нит. Васиљевић ни г. Петроаристократа, па и размажен, међутим ипак на- Бироу својим незваттим об Ре) пр а ког гиње доброме. Управо његов предживот је пре- ЈИ се, међутим, поздрављлју и разговарају У коран, а у сва четпр чина у овој позоришној највећој учтивости- и један оругег правом 17 игри показује се он, са малим изузетком, као прави | тулом: господине, називају. — Публика је осим г. великодушан аристократа. РГ. Миљковић је доста, Миљковића ОНО О 3 гђу Ружићку добро схватио карактер Гајетанов, но није га = гђцу Л. Хаџићеву и г. Ђурђевића.

ипак могао сасвим онако извести, као што улога

Гајетанова захтева. У том му је сметало првој А А

то, што се нешто теже кретао као Гајетан. о НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ. истина, Гајетан је већ четрдесет година, ал је (Двадесетпетогодишњица Ниноле Милана Сион у срцу још млад, ма да га је многој већ по- | меоновића, редитеља и глумца народног 3ем.

клањао и ма да је преживео већ много што-шта позоришта у Загребу.) Читамо у „Србобрану:“

и преко главе претурио. Осимтога и Миљковићев

начин говора, па и глас му, таван је и не одговара толико бонвивану Гајетану. Прву сметњу моћи ћег. Миљковић савладати, ал' другу, чини нам

се, не. Није ни овога пута нашој замерци у глав-|ности било то:

номе он крив, него глас његов. Догађа се више пута, да се позоришни рецензенат и публика не слажу, па тако је било и овог пута: Миљковићу је публика изразила признање на доброј игри тиме, што га је изазвала, а позоришни рецензенат иште још нешто више од њега, па да му може рећи евала ва чистом захвалом, иште од њега то, да Гајетана не игра на комичан начин. Гајетан није никако комична Фигура, него „бонвиван“ од племенитије врсте — Озбиљног и раденог Ирбена, ту једину наду материну, приказао је г. Ђурђевић промишљено и добро; игра му би била још округлија, да се у љубавном заносу више одушевио; у људи озбиљних,

замишљених етрасти су све страснијс, кад је

ГСЈ се _

Ми Срби некако смо уде ереће, јер наши ерпеки уметници ретко доживе сретни онај дан, где могу рећи: Ево, хвала милом богу, навршило се четврт столећа мога рада на пољу (ма којег дела уметдрамеке, вајарске, сликарске или

песничке уметности) . . Једнога за другим граби нам неумитна смрт — а ипак ми највише из

нашег народа реквирирамо бораца, којима се ките, диче и поносе други народи.

Ретки су ветерани — уметници српски па зато, што је ретка слава, то смо се латили пера, да опишемо биографију једнога од тих уметника, који је на пољу драмске уметности допринео много за развој нашег позоришта велимо нашег — јер речени јубилар само је кратко време био на српекој позорници у Београду — али је зато овде пуних десет година радио неуморно, па кад кажемо нашег, то епу“ ним правом чинимо, јер је ово позориште до

некле пи наше, јер једнако допринашамо за раз-