Pozorište

+

пне

— бо ој» 118 сребљеј—

ЛИСТИЋИ.

ИСА

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Очарани Ннез. Шаљива игра у 8 чина, написао Џлец, превео ПИ. П.)

Ко је 13. марта о. г. био у нашем п1озоришту, могао се сит насмејати невиној, несташној шали, у којој нам се износе на најкомичнији начин јади и туге, наде и радости чизмара, који мисли, да је претворен у кнеза. Така шала има свакако места на позорници, јер и публика хоће по каткад да се мало разоноди, да. се од срца насмеје, да за часак заборави на све, па јој чисто годи, кад не мора својој доброј вољи да притегне колане. О томе воде рачуна све позоришне управе на свету па гледају, да ту добру вољу изазову што чешће у своје публике, која им је на том увек и захвална. Тако се то ради у Паризу, где се у „Тћеаћеге Етапсалв“-у, поред Молијера и других класика, приказују готово сваке недеље Скапенове лакрдије, које су пуне најдрастичније комике. И сам „Бургтеатар“ у Бечу даје по каткад лакрдије од Коцебуа и других немачких писаца. Тако се и „Очарани кнез“ приказао тамо у току од двадесет година педесет и неколико пута. Славни немачки драматичар и књижевник Лаубе рекао је приликом приказа „Очараног кнеза“ ове значајне речи: „Пег пењеге „Метгупизећеле Рлпл“ зупгде Сесепзфап а етег егпзђјеп Ргтетртептаве. Веј езпег 2то5зеп Аплаћ] ппозегег Глзфвртеје завј Чег Азфће веће КишКкег лњ Кесће: ез 156 шећг Розве ај5 Газјзрте]! попа ез 4 ппз досћ теће еп, даз ЗЕСК хот Вигофћеаћет хп мејзеп. Гле Отеплћие 156 зећг зећђутег 21 ЂезБитшеп, попа зећ ћађе питег гетешњ, трап во зтећ да уог Редалфеле Тел. ЕтоћнећКењ 156 ет саг сиђев Гое. Мап зо0 ћг тлећф епбсесепфгеђеп, з0 Јапсе зе тлећф Хезаппо 2е12%, туга] 721 уегдел.

Гле Етапловеп злзвеп тесће сиб, уаз з1е ој Јеп, тдет 516 а Шгеш «Еојеп Тћедште Етапсалз |. аћће епске тиб отбђаћег, ја огбђНећзјег Копик једе М/осће алаћтеп. је моЏеп цпвеђипдепе. пабгНеће Ешвеће, 2 уоЏеп дегђе Ненегкењ, ја и:тобушфе Газбокењ леће апзвећеп Јаззеп аш! тег Зсепе; зе моПеп еп об чегхмлекфеп тодегпеп Кезегуеп уоглећшег ОСезеПвећањћ ешеп Мдеграт епћсевепћаћеп, дат дег Сезсћшаск теће увгзвећиитрје 1п. К!пзбћећег ме Апаз ећег Сопуепепг.

Е!п Тћеађег, зле даз Виогабћеађег, уејсћез пог Бећамврје] Ђипеф, во јегпег ачећ деп саптеп Џтаапе де Зећапарлејев Ђилпсеп. Ја Ффезет ОптТапсе већбгф Фе Роззе пп [етегеп Зале.

Та Фезет тпе Меј јећ ша ћаљђће зећ даз

| Сепге јез „Метуцизећећеп Ргтхер“ ар сапл 21Тазаја. Четле ћенеге Маскипе ћађ ез епа амећ. ја уоЦет Маззе вебћал.

(„Весео „Очарани кнез“ дао је повода, да се расправи озбиљно начелно питање. О нашим шаљивим играма вели критик-естетичар с правом, да је већина од њих више лакрдија него шаљива игра, па нам ипак не пада на памет, да их са позорнице дворског позоришта уклонимо.Међу између њих тешко је одредити, и ја сам увек тог. мишљења, да се чувамо од педантерије. Веселост је добра ствар. И њој не треба на пут стати, докле не почне нагињати да постане тривијалном. Французи знају веома добро што раде, када њихова поносита позорница баке Етапсаз сваке недеље. износи старе комаде од грубе, и најгрубље комике. Они хоће, да им са њихове позорнице не понестане несапутане, природне свежине, грубе шале и неразложног весеља ; они хоће да противетану модерним усуканим, резервисаним назорима великог света, да се не би укус скучио у усиљену и замучну ириетојаност.

Дворско Позориште, које доноси само позоришне игре, треба да их доноси у целом опсегу њиховом. У тај опсег спада и лакрдија у Финијем смислу.

У том смислу држао сам и држим и сад, да су са свим згодни за представу комади од врете „Очараног Кнеза“. И он нас ведри весељем у потпуној мери,“

Приказ тога комада стекао је и у наше публике потпуног признања и допадања. Доказ је томе између осталога и то, што публика од почетка до краја није излазила из смеја. Вешта, добра игра г. Добриновића изазвала је у публике одмах у почетку добру вољу, која није никако после ни малаксавала. Већ и његовој скроз и скроз промишљеној иу најмањим витницама добро изведеној игри за љубав вредно је, што се изнео и у нас на позорницу тај комад, који је као створен, да развесели, да разгали сваку, а нарочито недељну публику.

И остали су добро пристали уз г. Добриновића, а међу њима с похвалом нам је споменути гђцу М. Максимовићеву (Евица), која је живом и веселом игром својом много допринела, да се није нигде реметио добар расположај, који је тога вечера овладао био нашом публиком.

Г. Добриновића изазвала је неколико пута наша публика, раздрагана фином, нигде не претераном, хумором зачињеном комичном игром његовом. —

=>